Jahanje i za one od 90 godina

„Das Leben ist kein Ponnyhof“ -u prevodu „život nije farma poni konjića“, ili još jasnije „život nije igra“- omiljena je izreka mnogih, u prvom redu mladih ljudi u Nemačkoj. Ali, ne svih. Jedanaestogodišnja Karolin misli da to nije samo „lepi, vrli svet“:

„Jahanje nije lako, treba puno paziti, starati se o konju… Zatim, brzo jahanje uopšte nije jednostavno. Pa ipak, volim jahanje po šumi, u leto ili u proleće, po putevima koje ne znam…Tako je lepo kad te konj sluša, ide tamo gde mu kažeš…

Jahanje za svačiji džep

Počela sam da jašem u drugom razredu, bilo mi je osam godina . Deka i baka su mi poklonili jedan vikend na farmi konja, sa časovima jahanja. Dopalo mi se i odlučila sam dalje da jašem. Školu nisam birala, otišla sam tamo gde je bila i moja sestra. Po mom mišljenju, dobre škole su one čiji se konji dobro drže, koje ih izvode redovno i na lepo mesto.

Ali, mama i tata su prilikom izbora imali u vidu precizne kriterijume: prvo, dobre instruktore – simpatične i predusretljive, zatim, čistoću štala, stanje konja – da li izgledaju zdravo i zadovoljno. Važno je i da škola jahanja na početku nudi besplatni čas, kako bi se moglo proceniti da li je to „ono pravo“, da li dete može da uspostavi kontakt sa konjem…

Karolin ne zna koliko su koštali časovi, ali, tarife postoje. Zavisi da li ste u poznatoj, skupoj školi ili u nekoj manjoj, sa priučenim instruktorima. Da li ste odrasli učenik ili dete , da li čas traje sat, 45 minuta ili pola sata. Da li je đak sam ili u grupi, da li plaća svaki čas pojedinačno ili je uplatio celu „seriju“, da li ima svog konja ili koristi školskog. Najjeftijini časovi su za decu 13 evra, a najskuplji za odrasle 60 evra po satu. Postoje i klubovi – za članove su časovi, naravno, jeftiniji.

Od tri do 90 godina

Lizelote Špekman nedavno je proslavila 90-ti rođendan. Do pre nekoliko godina je jahala:

„Počela sam da jašem kao devojčica, bilo mi je 12 godina, onda je došao Drugi svetski rat. Tada se nije jahalo. Kad sam se udala i dobila prvo dete, prestala sam.“

Ali, ne dugo. Odmah posle rata je nastavila, zajedno sa mužem koji je bio pasionirani jahač. Jahanje je u njenoj porodici oduvek bilo prisutno. Otac, oficir, preneo joj je ljubav prema konjima. Međutim, njena deca kojima je pružila tu istu mogućnost, prestala su da jašu čim su porasla. Šteta, kaže ona:

„Kada jašete zaboravite sve ostale probleme. Skoncetrišete se na životinju. Zato su konji dobri za decu. Oni imaju čak terapeutsko dejstvo. Toplina konja se na njih prenosi i ona postaju toplija.“

Zato se i majka trogodišnjeg Julijusa odlučila za školu jahanja? Evo kako to ide:

„Julijus ima druga koji isto ima tri godine. Taj drug ima ponija. Odvedemo ih u školu i onda ih na konjiću vode jednog po jednog. Uče da sede na konju , da ne padnu...Tako izgleda početak za najmlađe.“

Baš kao u lepom, vrlom svetu iz kultne serije „Devojčice sa farme Imenhof“

Autorka: Mirjana Kine-Veljković

Odgovorni urednik: Ivan Đerković