Jedan studentski dan na obali Rajne

Ponedeljak, 9 sati i 30 minuta. Radna nedelja studenta master programa na Institutu za političke nauke i sociologiju počinje u ulici Lene broj 6. Na četvrtom spratu, studenti stoje okupljeni ispred dvokrilnih vrata, dok ih čistačica upozorava da ne mogu da uđu pre nego što završi sa čišćenjem.

Među njima je i Paula Kipers, koja je za danas, zajedno sa kolegom Matijasom, pripremila prezentaciju o Staljinovom životu. Predmet se zove „Političke ličnosti i kreiranje svetskih politika“. Posle ulaska u slušaonicu, Matijas, koji je zadužen za prvi deo prezentacije, kolegama deli listu sa važnim godinama iz Staljinove lične i političke biografije. „Moj deo traje oko 20 minuta, a posle ide deo sa pitanjima i odgovorima. Moje kolege obožavaju da diskutuju na predavanjima,“ kaže Paula pred početak prezentacije.

Posle prezentacije, profesor Šjievu Gu deluje zadovoljno; čak i ostalim studentima preporučuje da i sami preuzmu istu strukturu kada budu pripremali svoja predavanja. Studenti su danas izgleda veoma raspoloženi za diskusiju, pošto o samom Staljinu imaju dosta ličnih i međusobno sukobljenih stavova. Ipak, vreme je da se prvo predavanje za danas završi. „Sada idemo samo jedan sprat niže, na predavanje o globalizaciji kod istog profesora. Nema pauze“, smeje se Paula. „Profesor Gu je veoma popularan na našem fakultetu.“

Paula seda pored prozora i čuva mesta za svoje kolege: Juliju, Freda i Lili. U samo nekoliko minuta, stolovi se pune knjigama, skriptama, fotokopijama članaka sa Interneta, laptopovima i tabletima i diskusija o knjizi Tomasa Fridmana, „Svet je ravan – kratka istorija 21. veka“ može da počne. „Pitam se šta li je danas na meniju u menzi“, šapuće Paula. „Jutros sam bila toliko nervozna zbog prezentacije, da nisam stigla ni da doručkujem.“

Njoke, govedina ili riblji štapići

Univerzitet u Bonu postoji još od davne 1818. godine. Ova institucija se prema akademskom rangiranju svetskih univerziteta, koju je sastavio šangajski univerzitet Jiao Tong, nalazi na 94. mestu. U istim klupama, u kojima se danas smenjuju studenti iz raznih delova sveta, nekada su sedeli čuveni filozofi Karl Marks i Fridrih Niče, kao i prvi kancelar zapadne Nemačke, Konrad Adenauer. A u pauzama između predavanja, verovatno su i ovi velikani ručali u – studentskoj menzi.

Pošto ručak traje do pola tri, Paula i njena koleginica žure posle predavanja da stignu na vreme, iako se menza nalazi veoma blizu – tek nekoliko zgrada od one u kojoj su držana predavanja. U prizemlju se nalazi kafić, na prvom i drugom spratu restoran, a na trećem nivou je galerija restorana. „Ovde ručak u proseku košta 1,5 evra po studentskoj ceni, samo što postoje posebne cene za goste“, kaže Paula i dodaje da nije sigurna da li niža cena važi samo za studente Univerziteta u Bonu. Ljubazna gospođa koja radi na kasi kaže da to nije slučaj. „Ko god da ima studentsku legitimaciju, nevažno sa kog univerziteta ili iz koje zemlje dolazi, može ovde da jede po studentskim cenama“, kaže ona.

Nakon ručka, posetioci menze mogu da siđu u prizemlje na kafu, partiju stonog fudbala ili ćaskanja sa kolegama. Ipak, Paula mora do Univezitetske biblioteke da produži svoju članarinu. Ona otključava svoj stari zeleni bicikl. „Po Bonu je najlakše kretati se biciklom i mnogi to rade. To je tako studentski,“ kaže ona, kroz smeh. „Zato ispred biblioteke nikada nema mesta gde mogu da zaključam svoj bicikl.“

Trebalo bi i da svrati i do jednog od svoja dva privremena posla, ali se ipak dogovora sa koleginicom da će potrebne dokumente preuzeti kasnije. Jedan studentski posao radi u državnoj instituciji, dok je drugi u privatnoj agenciji. Paula živi sama u svom stanu u Bonu, pa nema potrebe za plaćanjem stanarine i može da živi od novca koji sama zaradi.

Među knjigama i šoljicama kafe

Odmah po ulazu u biblioteku, pažnju privlači ogromni mozaik u toplim bojama koji prekriva ceo zid. Nešto dalje od njega, na desetine studenata sedi za računarima. Pored je prostorija koja je odvojena automatskim vratima i koja služi kao čitaonica. „U biblioteci je zabranjeno fotografisanje“, kaže gospođa koja je produžila Paulinu karticu. „Sklonite foto aparat ili idite na sprat da pitate za dozvolu.“ Paula se čudi ovom pravilu i odlučuje da je vreme za popodnevnu kafu.

Glavna zgrada univeziteta (na naslovnoj slici) smeštena je u palati u samom centru grada, nekadašnjoj rezidenciji kelnskog princa-elektora. Ova zgrada je danas pravi simbol Bona i akademskog duha koji vlada u gradu, a na istom mestu stoji već tri veka. Još od sredine XVIII veka, iznad glavnog ulaza u zgradu stoji Regina Pacis, boginja mira. „Ovo je univerzalno mesto gde se studenti sastaju“, kaže Paula. „Kada treba da se nađem sa nekim od kolega ovde, kod Hofgartena, uglavnom im kažem ‘Vidimo se kod Regine', i svi znaju gde je to.“

U prizemlju zgrade je kafić Junik (UNIque), a žagor koji dopire odatle se čuje i po okolnim hodnicima. A unutra se ispijaju kafe, prepričavaju predavanja i rezultati testova, proveravaju se profili na Fejsbuku i Tviteru ili se traži materijal potreban za sledeći čas vežbi. Topla čokolada košta – 80 centi.

U sumrak

Do sledećeg predavanja ima još dovoljno vremena za šetnju pored Rajne. Paula gleda zamišljeno u sumrak nad rekom. „Divno je živeti u Bonu,“ počinje ona. „Obožavam ovaj grad! Mali je, ali je taman dovoljne veličine. Ako se zaželite većeg grada, Keln vam je na 20 minuta vozom i uvek možete da odete tamo.“

Poslednje predavanja o industrijalizaciji Azije se nalazi u delu zgrade u kojem se nalazi i Egipatski muzej. Na trećem spratu, slušaonica se puni i predavanje počinje. Međutim, za razliku od oba predavanja pre ručka, na kojima se odvijala živa diskusija i kojoj su studenti aktivno učestvovali, ovo predavanje se drži u stilu ex-cathedra, tako da neki od studenata pokušavaju da svoju pažnju zaokupe nečim drugim. Kada profesor završi svoju poslednju rečenicu, studenti žurno ustaju i razilaze se. Bio je ovo dug i naporan dan za njih.

Paula planira da večera negde u centru i da se posle toga nađe sa svojim najboljim drugom. Dodaje još da se raduje Božićnom vašaru koji u Bonu počinje za nekoliko dana i da će tada svi studenti tamo provoditi svoje pauze. Uz jedno „jedva čekam!“ i široki osmeh, Paula odlazi putem pored niza lokala koji su već ukrašeni prazničnim sijalicama, dok ulicom prolaze kamioni sa montažnim vašarskim kućicama.

Autorka: Nevena Cukućan
Odg. urednica: Dijana Roščić