Jedini pravi pobednik izbora

„Italija bi trebalo da osvesti one koji vode evropsku kriznu politiku. Prezadužene države nije dovoljno samo finansijski podržati, obezbediti im ogromne sume novca i onda reći kako je neophodno sprovesti reforme. Solidarnost jakih podrazumeva da i države u dugovima, nešto konačno moraju da preduzmu, kako bi se pomoglo osiromašenom narodu, a posebno protiv katastrofalne nezaposlenosti mladih na jugu Evrope. Tamo je jedna cela generacija izgubljena, što je takođe objašnjenje ishoda izbora održanih u Italiji“, piše Darmštater eho.

I Rajn cajtung iz Koblenca brine za mlade Italijane. Budućnost Italije je u njihovim rukama, a oni gotovo i da nemaju perspektivu: „Posebno mlađe generacije u Italiji nisu spremne da preuzmu odgovornost za ono što su učinili drugi. Nezaposlenost mladih dosegla je 40 odsto. Oni koji i imaju nekakav posao, ne mogu da računaju na sigurno radno mesto. Nemoguće je izbeći osećaj da su oni ti koji plaćaju cenu pogrešne politike. Upravo to objašnjava uspeh pokreta komičara Grila (fotografija gore). On je nešto između američkog režisera dokumentarnih filmova Majkla Mura i kabaretiste, i govori u ime svih onih koji su izgubili poverenje u politiku i političare, ali se ipak nadaju promenama. To je možda u svemu ovom i najuznemirujuće. Zapravo jedini, pravi pobednik na ovim izborima jeste Bepe Grilo. On je najozbiljniji od svih kandidata gubitnika“.

„Italija je zadržala reputaciju politički nestabilne zemlje. Još jednom se nameće pitanje ko će upravljati ovom članicom EU. Problemi su od izbijanje krize evra (ako ne i ranije), postali i naši problemi. Ukoliko do skora, treća privredno najuticajnija zemlja u Evropskoj uniji, uskoro ne izađe iz recesije, kriza će se pre ili kasnije odraziti i na privredu Nemačke. Čak ni najočiglednija opcija, formiranje stabilne vlade koja bi okupila snage levog centra pod vođstvom Pjera Luiđija Bersanija, nije na vidiku. Jer po svemu sudeći, razgovara se o tehnokratskoj vladi, a to znači ponovo diskusija o novim izborima i gubljenje dragocenog vremena“, komentariše Kiler nahrihten.

Šta bi trebalo reći Turskoj?

Osim ishoda izbora u Italiji, regionalna i nadregionalna štampa danas detaljno analizira i posetu kancelarke Merkel Turskoj. „Berlin i Ankara su u jednom potpuno saglasni, a to je da iskreno moraju reći šta žele. Zajedno ili ne? Za Evropu to ne znači da Tursku treba ponižavati, ali kriterijumi za ulazak u Evropsku uniju moraju da važe za sve. Vladavina prava, sloboda izražavanja, tolerantnost prema drugim religijama, dakle demokratija. U protivnom priča o evrointegracijama nema nikakvog smisla. Novi razvoj događaja ukazuje na to da će cilj biti drugačije definisan. Umesto privilegovanog partnerstva trebalo bi reći, mi vas od srca želimo u EU i učinićemo sve da vam pomognemo u ispunjavanju uslova. Međutim, Angela Merkel to nije mogla da prevali preko usta. To bi pred izbore u Nemačkoj bila previše nagla izjava“, piše Lauzicer rundšau iz Kotbusa.

„Kancelarka čini ono što čelnici Hrišćansko demokratske unije (CDU) smatraju pogrešnim, što je pravi primer u kojoj meri politika može biti šizofrena. Šefica nemačke vlade ima svoj stav koji, uprkos skepsi, uzima u obzir obaveze koje Nemačka ima prema Turskoj, kao zemlji koja teži ulasku u EU. Za Angelu Merkel najvažniji je napredak. Međutim, ništa manje važan trebalo bi da bude i pokušaj da se partijskim kolegama objasni, zašto je evropska Turska u interesu Nemačke“, komentariše Berliner cajtung.

„Za nemačke privrednika je Turska veoma atraktivna zemlja. Utrostručen ekonomski učinak u poslednjih deset godina, tursko tržište čini i više nego zanimljivim. Pri tome interesovanje je obostrano. Sve drugo, je u rukama nestrpljivog Erdogana i kancelarke Merkel. Doduše, ako Evropska unija svoja vrata za Tursku ikada bude otvorila, njih dvoje sigurno više neće biti tu gde su sad“, navodi Landshuter cajtung.

Pripremio: Jakov Leon
Odgovorni urednik: Ivan Đerković