Jedna obeshlebljena umetnost Nemačke

„O što nisu zvezde topli lebovi na prozoru pesnika-beskućnika“, pisao je između dva svetska rata Rade Drainac, dočim je u Nemačkoj jedan Hajnrih Hajne, istinabog mnogo pre njega, još u 19. veku, kukao o poeziji kao „obeshlebljenoj umetnosti“. I evo, što se kaže, „i danas bi mu dali za pravo“, bolje reći, tek danas bi mu dali za pravo, jer poezija izdiše, bar na literarnom tržištu.

Pesnici su još žilavi, za kafanskim stolovima, po vinskim podrumima, po forumima za pesničenje ili privatno, uz čajeve i kolače, ali, poezija? – Ona je postala jedna od najegzotičnijih umetničkih grana. Danas nema Nemca koji bi mogao da navede imena bar tri živa pesnika ili pesnikinje.

Nemci čitaju sve. Skoro sve…

I pored finansijske krize, Nemci čitaju kao mahniti, doduše, sve osim – poezije. Prošle godine, oni su na knjige potrošili četiri milijarde evra, što je za tri procenta više nego 2008. Ali ne na liriku, već na romane Dena Brauna ili Stiga Larsona ili stručne knjige poput „Zaglupljene republike“ Tomasa Vićoreka – trenutno velikog bestselera sa podnaslovom: „Kako nas mediji, privreda i politika prave glupim“. Da li zaista zbog zaglupljivanja čitalaca, ili zbog promenjenih okolnosti estetskog doživljaja modernog Nemca, u ovoj zemlji su mnogi izdavači tokom poslednjih godina jednostavno izbrisali liriku iz svojih programa.

Da i ne govorimo o pesništvu kao o međunarodnoj umetnosti! „Činjenica da nemačka poezija ne međunarodnom planu više nije zapažena, užasan je deficit koji nikako ne pristaje uz zemlju pesnika i mislilaca“, rekao je zato Tomas Volfart, direktor berlinske Književne radionice.

Komičari pre pesnika

Svetski dan poezije u Nemačkoj imao je samo jednu veliku svečanost, i ona se održava u Berlinu, kod Brandenburške kapije. Prisustvo velikih pesnikinja poput Dankinje Ulrike Gernes, „velike dame rumunske poezije“ Nore Luge, Bej Ling iz Kine, Serhija Zadana iz Ukrajine, te Alberta Ostermajera iz Minhena, ni na taj dan ne može da promeni činjenicu da je poezija – u zapećku.

Kad smo već kod Alberta Ostermajera: eto primera koliko je teško pisati poeziju a još teže je recitovati danas, kada je jedan takozvani stendap komičar u stanju da s lakoćom okupi i po 40.000 ljudi za veče. Ljudi vole da čuju malo sprdanja na račun dnevne politike i džet-seta, dok poznati minhenski pesnik muku muči da privuče publiku stihovima:

Muškarac puši na prozoru

ogledalo je pocrnelo

pogledi slomljeni

obećanje u prazno

otkucaj srca odbrojan

potezi četkom po zidu i tragovi šunjanja

predmeti pred nestanak, izneti iz oka pa nestali

inhaliran miris lepka za linoleum

pepeo

nikotinski flaster ne pomaže

duša visi otkinuta u procepu…

…baš kao i poezija nemačke današnjice.

Autor: Saša Bojić

Odg. urednik: Nemanja Rujević