Jedno groblje za sve ljude

„U ovom delu grada govore se stotine jezika, i svako ima pravo da bude sahranjen u skladu sa svojom tradicijom“, kaže direktorka groblja Silija Smit.

U sredini groblja je jevrejski deo. Nedaleko su muslimani – njihovi grobovi okrenuti su ka istoku, ka Meki.

Na groblju je sahranjeno najmanje 250.000 ljudi. Svako ima svoje mestašce za večnost, nikoga ne ekshumiraju pa i kada taksa nije plaćena decenijama.

„Dugo je trajalo dok smo pronašli slobodno mesto. Majka je po svaku cenu htela da bude sahranjena u hermetički zatvorenom metalnom kovčegu, u skladu sa tradicijom“, kaže Ališa, inače poreklom sa Kariba.

Nema zakonskih ograničenja

Krematorijum najčešće koriste Indusi i direktorka Silija Smit već napamet poznaje tradicionalne pesme.

„Najstariji muškarac u porodici gurne kovčeg u vatru. Ranije se putovalo u Indiju kako bi se pepeo prosuo u Gang, danas se prosipa na ušću Temze.“

Inače, u Engleskoj gotovo da ne postoje zakonska ograničenja kada su sahrane u pitanju. Leš, kovčeg, urna sve to ostaje bližnjim. Ljubitelji životinja traže da budu sahranjeni na groblju za životinje, pored uginulih ljubimaca, fudbalski fanatici insistiraju da se njihov pepeo prospe na rubu terena.

„Preminulog možete da sahranite bilo gde, pod uslovom da se ne zagađuju podzemne vode. Može i u bašti, ali se to izbegava. Naime, grob se mora uneti u zemljišne knjige, pa kuća gubi na vrednosti“, kaže Smitova i upozorava da se mora paziti i da posmrtni ostaci dođu u prave ruke.

„Ponekad se dešava da se bivša žena domogne pepela muža koji ju je ostavio kako bi se osvetila novoj ženi“, kaže Silija Smit.