Jednom evro, zauvek evro!

Joahim Štarbati, profesor ekonomije na univerzitetu u Tibingenu, zajedno sa trojicom kolega uložio je 1997.godine tužbu Ustavnom sudu zbog uvođenja evra. Danas, profesor kaže da su se neki od argumenata protiv uvođenja zajedničkog novca pokazali tačnim:

„Evro su uvele zemlje koje su različite kada je o ekonomskoj politici reč. Neke su bile usmerene na stabilnu privređivanje, u slučaju nekih drugih u to su postojale ozbiljne sumnje. Tako su spojene zemlje koje baš ne idu zajedno“, kaže Štarbati.

Koristi i štete

Grčka, Italija, Španija i Portugalija godinama su imale veliku korist od monetarne unije i beležile visoke stope rasta. Sada od rasta više nema ništa, ali su ostale propratne pojave – zarade i dalje rastu, ali ne i produktivnost tako da su troškovi proizvodnje sve veći, a konkurentnost sve manja. Da još imaju nacionalne valute te zemlje morale bi da pribegnu devalvaciji o čemu profesor Štarbati kaže:

„Ako se uzme u obzir razvoj proteklih godina ta devalvacija bila bi poprilična – u slučaju Italije 40 procenata, Španije 30, Grčka je negde između“.

Jednosmerna ulica

Ali, pošto svi imaju evro, od devalvacije nema ništa. Da li bi zato bilo pametno da izađu iz monetarne unije i napuste evro? Jirgen Mates iz Institua nemačke privrede kaže da tako nešto ne dolazi u obzir:

„To nije realno. Faktički, ulazak u monetarnu uniju za neku zemlju je definitivna odluka, povratka nema. Izlazak u ovom trenutku za bilo koju od tih zemalja značio bi još dublju krizu zbog nepoverenja finansijskog tržišta“, smatra Mates.

Opredeljenje za evro, dakle, nije samo monetarna, nego i sudbinska odluka. Nešto kao jednosmerna ulica, jer bi izlazak imao katastrofalne posledice. Dakle, kao jedini lek ostaje da se ugrožene zemlje same spasavaju i to gvozdenom disciplinom kada je reč o visini zarada i trošenju novca, kažu stručnjaci.

Autori: R. Venkel, N. Briski

Odg. urednik: N. Jakovljević