Još nije kasno...

Ni najbolji predlog ne vredi ništa ako nema šanse da prođe. A baš tako je trenutno u Savetu bezbednosti. Rusija ne podržava plan Martija Ahtisarija jer na njega nije pristao Beograd. Sjedinjene Američke Države bi da izdejstvuju prihvatanje tog plana. A evropske države o tome nemaju jedinstven stav.

Pri tome, uopšte nije moralo da se stigne tako daleko. Već više od godinu dana, predstavnici Srbije i Kosova redovno su se sastajali na pregovorima u Beču – da bi razmenjivali odavno učvršćene pozicije. Manevarski prostor za pregovaranje nisu ostavljali ni jedni ni drugi – neuspeh je od početka mogao da se predvidi.

Sadašnji predlog Martija Ahtisarija ne može se nazvati kompromisom. Albanci ga, doduše, favorizuju, jer on u velikoj meri izlazi u susret njihovom zahtevu za osamostaljivanjem – ali oni ga ipak ne podržavaju od sveg srca. Vlada u Beogradu ne želi ni da se upušta u njega, jer bi taj dokument za nju značio jasan poraz. A od Ahtisarijevog bez-kompromisa teško je načiniti kompromis.

Ali, šta je alternativa? Moguće je da će Savet bezbednosti na kraju pronaći neki formalni kompromis kojim će kosovski slučaj naposletku biti vraćen pregovaračkim stranama u Prištini i Beogradu. U nadi da će sa budućim vladama Kosova i Srbije biti otvoren i veći prostor za pregovaranje.

Takva igra na vreme krije u sebi opasnosti: napetosti između srpske manjine i albanske većine na Kosovu mogle bi ponovo da se povećaju. Nemačka vojska je već poslala više stotina vojnika kao pojačanje snagama KFOR-a, jer se strahuje od novih nemira dok traju pregovori u Njujorku.

Za Albance, odlaganje pitanja statusa bi na prvi pogled bilo od prednosti: oni bi dobili vreme koje bi omogućilo cementiranje postojećeg stanja. A i mirno bi mogli da gledaju kako Kosovo za Srbiju postaje sve veća prepreka na putu ka Evropskoj uniji, dok se u Beogradu ne izdejstvuje veća spremnost na kompromise. Doduše, kao dugoročni provizorijum, i Kosovo bi imalo podjednako male šanse da postane član EU.

Najveći profiteri od nedonošenja rešenja bi, doduše, bili oni kojima nije baš mnogo stalo do ojačane pravne države sa demokratskim strukturama i privredom u procvatu. To su pre svega kriminalci – koje god da su nacionalnosti.

Ako su vlade u Beogradu i Prištini i propustile mnoge šanse – još nije kasno za rešenje koji bi svi podržali. Takvo rešenje ni u Srbiji, niti na Kosovu, ne može biti popularno. Ali, dugoročnije gledano, ono bi obojim stranama moglo da otvori vrata bolje budućnosti.