Kad Belgijanac poželi luksemburški pasoš

„O draga bogorodice“, punog srca pevaju ovi ljudi na luksemburškom, iako je u stvari reč o Belgijancima iz francuskog govornog područja te zemlje. Region u kome žive vekovima je pripadao susednom Luksemburgu. Ta prošlost veoma je važna za Žorža Medingera.

Skoro svakodnevno Žorž Medinger iz Arlona silazi u podrum gde se nalazi opštinski arhiv. Tu su arhivirana sva rođenja, venčanja i umiranja u poslednjih dve stotine godina. Žorž Medinger istražuje luksemburške korene za svoje sugrađane, ali i za sebe. Na osnovu toga svaki od tih belgijskih državljana može da zatraži i pasoš Luksemburga.

„Moj deda, na primer, rođen je 1876. u Luksemburgu i oženio se mojom babom 1902. Dakle, moram u ovoj arhivi da pronađem njihov izvod iz matične knjige venčanih.“

Krštenica rešava dilemu

I pra-pra-pradeda porodice Bajar bio je Luksemburžanin. To potvrđuje i njegova krštenica na nemačkom jeziku.

To su pronašli među porodičnim dokumentima o rođenju i smrti koje je sakupila njihova baka. Sada su podneli zahteve za pasoše Luksemburga jer im je kriza u Belgiji izašla na nos.

„U poslednjih 30 godina, koliko izlazim na izbore, glasao sam za sve stranke koje postoje. Ali kod nas u Belgiji nikad se ništa ne menja“, kaže Paskal Bajar.

„Uskoro se selimo u Luksemburg, pa ću početi da učim luksemburški“, dodaje Edvard.

Šta kažu Luksemburžani?

Državljani Luksemburga sa pomešanim osećanjima gledaju na iznenada probuđenu ljubav njihovih belgijskih suseda. „Oni imaju po malo probleme, čini mi se, sa svojom vladom i tako… A i u Belgiji su veći porezi, zar ne? Znatno veći. Ovde je ipak malo bolje.“

„Mi smo svi ove kosmopolite - Belgijanci, Luksemburžani. Lepo živimo zajedno. Mislim da niko ovde u Luksemburgu nema strah od toga“, kaže jedna žiteljka ovog mesta. „Luksemburški jezik izumire. Ovde u Luksemburgu gotovo niko više ne govori luksemburški, skoro svuda se čuje samo francuski.“

Luksemburški ministar pravde raduje se zbog novih državljana njegovog malog „Velikog vojvodstva“ i rado potpisuje nova uverenja o državljanstvu. „Mislim da je dobro kada strani državljanin, na primer iz Belgije, ne gleda na Luksemburg samo kao na mesto gde zarađuje novac da bi se kasnije vratio u svoju zemlju, već kao na zemlju gde su i njegovi koreni“, kaže Francois Biltgen.

Tu su i koreni Paskala Bajara. Još jedna, poslednja provera podataka, i on će dobiti svoj novi luksemburški pasoš. „Niko ne zna koliko će još postojati Belgija. A ja, ja sam sad Luksemburžanin i što je najbolje od svega, to ću i ostati!“

Njegova nova domovina nalazi se na sunčanoj strani granice. A preko, u belgijskom mestašcu Barniš još traje proba crkvenog hora. Članovima hora ne bi smetalo da njihovo selo ponovo bude deo Velikog vojvodstva. I zato pevaju: „Sveta Marijo, svi mi u Luksemburgu predajemo se u tvoje ruke.“

Autori: Katrin Matej, Ivan Đerković
Odg. urednik: Jakov Leon