Kad duša oboli u tudjini

Promene u ovoj oblasti žele da pokrenu baš stručnjaci i njih oko100 se okupilo u Berlinskoj klinici Šarite, na kongresu ,čija je tema duševno zdravlje ljudi koji su iz različtih razloga došli u Nemačku – kao izbeglice, poltički azilanti , u potrazi za poslom ili kao deca takvih roditelja.

Duševno zdravlje migranata nije tema poltike u nemačkom zdravstvu.Tako bi najkraće moglo da se opiše trentuno stanje stvari u ovoj oblasti. Naravno da i migranti imaju pristupa zdravstvenom sistemu u nemačkoj ,ali to da se njihovi problemi u mnogome razlikuju od problema većinskog stanovištva – nije istraženo pa nije ni uzeto u obzir.

Jirgen Frice profesor psihijatrije na univerzitetu u Kelnu kaže da je potrebno krenuti od početka:

«Prvo treba da se definišu neophodne statistike, da se prikupe podaci – a to do sada nije uradjeno.Mislim da je to pogrešno ,zato što se tako ne izlazi u susret specifičnim potrebama migranata.»

Postoje u vezi sa nekim temama istraživanja u drugim zemljama i ima materijala na osnovu posmatranja lekara koji leče brojne migrante, medju kojima je i Kristijan Hasen sa univerzitetske klinike u Hamburgu.

Jedna takva staistika pokazuje da su ljudi koji dolaze u Nemačku prve dve tri godine manje više srećni i da ako oboljevaju, simptome pokazuju tek posle 6, 7 gdoina.Hasen kaže:

«U početku, u prvoj fazi posle dolaska, čovek je pun nade da će postati deo društva u kojem se našao ,da će uživati prednosti žviota koji vidi i da će se budućnost pozitivno razvijati.Kako vreme prolazi, stvarnost izbija u prvi plan, to čovek iskusi na svojoj koži – uočavaju se i negativne strane društva. Osim toga ,čovek shvata da prošlost ne može potpuno da ostavi iza sebe, pritiska ga nešto slično nostaligiji . To sve spada u fazu prilagodjavanja, koja može da potraje duže vreme i bude veoma teška.»

I mada to naročito opterećenje očigledno pogadja mnoge migrante, stopa samoubistava je mnogo niža nego medju gradjanima sa ,da kažemo , čisto nemačkom pozadinom.Te brojke je Jirgen Fric sam iznašao ,služeći se različitim izvorima.Zašto je to tako, on ne može da odgovori – jer nema pouzdanih studija.

To se odnosi i na još jedan kompleks – i ovde nema naučnih podataka – samo nepotvrdjenih sumnji.Čini se naime da se šizofrenija i depresje naročito često pojavljuju kod migranata.

«Poznato je da je kod migranata rizik da obole od šizofrenije znatno veći nego kod ostalog stanovništva.Tačnije - taj rizik je tri puta veći.To se objašanjava psihosocijalnim stresom koji nastaje zbog gubitka korena – medjutim nismo potpuno sigurni da je to pravo objašnjenje.»

KažeProfesor Frice a njegov kolega Hasen iz Hamburga dodaje:

«Danas ima mnogo naučnih studija koje potvrdjuju povezanost hroničnog stresa i depresija . Ta saznanja možemo da koristimo u istraživanju specifičnosti kod migranata.Hronični stres koji je tipičan za život migranata, možde da bude objašnjenje za pojavu nekog psihičkog poremećaja.»

Migranti koji duševno obole odlaze kod lekara i žale se na glavobolju, bolove u ledjima ,umor – ne bivajući u stanju da opišu komplikovane simptome depresije.Recept za tablete je jednostavno i brzo rešenje, za razgovor je potrebno više vremena. Kristijan Hasen objašnjava zašto je to tako:

«U drugim zemljama se negativno gleda na bolesti psihe ,ljudi ne žele o tome da govore.To ima veze i sa nivoom obrazovanja.U svakom društvu su socijalno slabiji slojevi ti koji telesne tegobe stavljaju u prvi plan... i kada ljudi sa migrantskom pozadinom spadaju u socijalno slabije – onda to više ima veze sa socijalnom situacijom, a manje sa kulturom.»

Jedom studijom u Turskoj je dokazano da mnogi Turci, mada već 30 godina žive u Klenu ili Berlinu veruju u zle duhove – Džinine – ili u urokljive oči .To su, uvereni su mnogi Turci, krivci za epilepsiji, za grbavost ili neke druge oblike hendikepranosti.A za ljudi koji su duševno oboleli i onako se kaže da su na njih bacene čini. Kada se ljudi presele u Nemačku - sujeverje ne ostaje u domovini. Zato oboleli prvo idu kod Hodže, koji važi za duhovnog vodju za magisjkim moćima, ne samo u selu u Turskoj.

Lekari u kao što je Mirjam Šoler Odžak nadju se u teškoj situaciji kada se u psihijatrijskoj ordinaciji pojavi pacijntkinja koja ispriča da pored lekarskog tretmana ide i kod Hožde:

«Ja poštujem pacijente ,saslušam ih i pokušavam da ne budem omalovažajuća u svojim reakcjima – jer za njih je to sasvim normalno.Ja ipak insistiram na tome da mi kažu šta im je Hodža rekao ,šta je uradio,šta im je savetovao u vezi sa lekovima koje sam prepisala, šta je sa mojom modelom lečenja koji sam počela ,sa mojim savetima...itd.Ja pokušavam nekako da objedinim ta dva puta, mada bih želela da pacijenti rade ono što ja misilim da je ispravno i mada sam lično protiv odlaska kod Hožde zbog zdravstvenih problema. Ljuti me posebno kada Hodža zabrani uzimanje lekova koje sam prepisala ilikada sa pacijentima govori o nečemu što kontraproduktivno za terapiju.»

Jezičke barijere i jedna potpuno drugačija predstava o bolesti – za lečenje duševno bolesnih osoba iz drugih kultura stručnjacima je neophodno mnogo spremnosti da se problemi,saslušaju i razmeju.U Berlinu, Hanoveru, Esenu i nekim drugim gradovima postoje psihijatrijske ordinacije za ljude iz različitih kultura. Medjutim u oblasti naučnih istraživanja još uvek ima veoma malo angažovanih specijalista koji se bave ovom temom.