Kad izbeglički logor postane dom

More šatora bež boje i belih kontejnera za stanovanje ogleda se u vrelom podnevnom suncu. Izbeglički logor Zatari na severu Jordana, u sred pustinje, trenutno je poslednja stanica za oko 120.000 sirijskih izbeglica, koje su htele da umaknu građanskom ratu u svojoj domovini.

Ibrahim je tu već godinu dana. Taj mladi pekar je sa svojom porodicom iz mesta Dera odleteo za Jordan. Porodica je imala pekaru u Siriji. Vrlo brzo su u Zatariju otvorili novu radnju. „Kada smo stigli, bilo je samo gotovih jela. Nije bilo čak ni hleba“, priseća se mladi muškarac šarmantnog osmeha. „Moj brat je imao ideju da ponovo pečemo hleb. Potom smo u logor prokrijumčarili uređaje i sve što nam je za to bilo potrebno.“

Šoping zona sa restoranima

U početku su pekli hleb u šatoru Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR). Sada talasasti pleh i cirade štite pekaru od čestih peščanih oluja. Velika rerna je srce improvizovane pekare. U ponudi su tanki, okrugli hlebovi i slatko pecivo. Plaća se sirijskom valutom ili jordanskim dinarom. „Počeli smo skromno, ali sada se ovde razvilo tržište i dobro nam ide“, kaže Ibrahim.

Malo dalje nižu se radnja za radnjom – frizerski saloni, piljarnice, mali restorani. Na „Jelisejskim poljima“, kako neki ironično zovu glavnu u licu u Zatariju aludirajući na bulevar sa luksuznim trgovinama u Parizu, ima svega. Više od 3.000 provizorno izgrađenih prodavnica je na mestu gde je do pre smo godinu dana bio pesak i pustinja. Logor je za nekoliko dana podignut u julu 2012.

Grad iz ništavila

„Bilo je potrebno godinu dana da se izbeglički logor razvije u privremeni grad, zahvaljujući poslovima i aktivnostima izbeglica“, kaže Kilijan Klajnšmit, menadžer kampa UNHCR-a. On je neka vrsta gradonačelnika u Zatariju. Taj Nemac je tamo već šest meseci, pre toga je bio u Somaliji. Pre svega je naučio jedno: da bude opušten. A opuštenost mu je u Zatariju često potrebna.

Kriminalne, paralelne strukture i nasilje dugo su bili glavna tema u logoru. Na devet kvadratnih kilometara živi oko 120.000 ljudi. Do sirijske granice je samo 12 kilometara. Odatle dopire „miris rata“ – svaki novi pridošlica doživeo je užas. To nije nimalo lako okruženje za staranje o miru i bezbednosti. Ali Klajnšmit vidi i pomake: „Promenili su se stavovi ljudi u Zatariju. Sada su shvatili da je ovo njihova privremena domovina i da će za sada ostati ovde.“

Dnevni troškovi – pola miliona dolara

Međunarodni pomagači insistiraju na dijalogu: „Ljudi sada znaju zašto smo ovde“, kaže Klajnšmit. Takođe, izgradnja infrastrukture trebalo bi da poboljša svakodnevni život i smanji tenzije. Ulice će biti asfaltirane, uvedena voda i struja. Sve to košta, dnevni troškovi trenutno iznose pola miliona dolara.

Iako manje nego proteklih meseci, logor ipak nastavlja da raste. Poslednjih nedelja stiže je znatno manje izbeglica, kaže Klajnšmit. „Očito ima poteškoća sa prelaskom granice, put je veoma opasan. Na samo deset kilometra odavde vode se žestoke borbe.“

Granicu su prešle hiljade ljudi i niko ne zna koliki je tačan broj. UNHCR svakodnevno registruje oko 150 izbeglica – proletos ih je bilo i do 3.000. Situacija se menja skoro svakodnevno jer ne ostaju svi u logoru Zatari – mnogi pokušavaju da pronađu posao van logora. Neki se čak vraćaju u ratnu oblast.

Autori: Tanija Kremer / Najat Abdulah / Ivana Ivanović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković