Kad zapne na engleskom, tu je polgliš!

Možda je mešanje jezika normalna stvar za poljsko-englesku porodicu; bračni par Vojtek i Maria sa ćerkom Lusi žive u zapadnom Londonu. Vojtek je emigrirao u Veliku Britaniju pre 20 godina, ali je vrlo ponosan na svoje poljsko poreklo, pa tako i njegova žena govori poljski. Oboje se trude da i Lusi nauče pojedine reči. Međutim, Vojtek kaže da je potpuno šokiran time koliko su brzo poljski emigranti „novog talasa“ stvorili potpuno jedinstven polgliš žargon: „Za svaku reč koju ne mogu da prevedu na engleski – oni koriste poljski! Mi smo ranije kroz šalu govorili „hitnimi šopi“, što bi značilo idemo u šoping, ali to je za nas bilo samo zezanje!“

Program na dva jezika

Nedeljni radio program za poljske emigrante u Britaniji je dvojezičan. Radio voditelj na poljskom ponovi manje više isti tekst koji je pročitan na engleskom. Iako na prvi pogled deluje dosadno, lokalni emiteri došli su do zaključka da je novi „recept“ prava stvar, jer mnogima pomaže da poboljšaju svoj engleski tako što zapamte po koji izraz ili frazu.

Interesantno je i to da se na ulicama Londona ne može čuti češgliš ili slovakgliš. Druge istočno evropske emigrantske zajednice nisu razvile slengove kakav je polgliš.

Jirka, dvadesetpetogodišnjakinja iz Praga koja živi u Londonu kaže da su Poljaci došli u Englesku u velikom broju, pa tako mnogo više komuniciraju jedni sa drugima, nego sa Britancima: „Najveći problem jeste to što ljudi dolaze bez ikakvog prethodnog znanja engleskog jezika. Znaju samo nekoliko reči. Veoma brzo nađu posao, zarade novac; oni očekuju da će se njihov engleski vremenom popraviti, ali oko 20 odsto ljudi ima velike probleme da savlada novi jezik.“

Mentalna lenjost

Polgliš je privukao i pažnju lingvista. Pjotr Kuivzal je saradnik na lingvističkom odeljenju Univerziteta Varvik. Napisao je i nekoliko članaka o polglišu za britanske novine: „Meni je fascinantno to da najveći broj ljudi ne koristi priliku da nauči jezik zemlje u kojoj žive i rade! Smatram da je to verovatno zbog toga što ne planiraju da ostanu duže od godinu-dve dana, nemaju dugoročni plan. Zbog toga osećaju otpor prema učenju engleskog. To je delimično neka vrsta mentalne lenjosti.“

Ne zna za granice

Polgliš se takođe može prepoznati i u imenima barova i prodavnica u vlasništvu onih koji su se vratili sa ostrva i odlučili da pokrenu biznis u svojoj zemlji. Umesto da samo bude žargon zajednice u tranziciji, polgliš je počeo da živi svoj život, čak i u Poljskoj.

Autor: R. Kjepuzevski / N. Miletić

Odg. urednica: I. Ivanović