Kaim-Farben najcenjeniji nemački proizvodjač boja u svetu

”Kaimfarben” je veoma staro preduzeće, koje ima 125 godina, i – hvala Bogu, moram da kažem – tada još nisu postojali nikakvi razredjivači boja. Mi i danas proizvodimo po starim standardima, to znači da naše boje ne sadrže razredjivače ni smole i one su potpuno prirodne”, ističe generalni sekretar firme Peter Neri.

A ko uspešno želi da prodaje farbe, mora da zna od čega se boje sastoje, dakle, mora da ima osnovna znanja iz oblasti hemije. Tako je Neri, koji je 1992. godine došao u firmu iz jednog velikog koncerna robe široke potrošnje, kao diplomirani trgovac, morao dodatno da se upozna i sa osnovama hemije. On sada može stručno da objasni šta razlikuje farbe koje proizvodi njegova firma od proizvoda drugih.

"Hemija je i jedno i drugo. Samo mi još iz škole znamo da postoji neorganska i organska hemija. Organska hemija ima petro-bazu sa naftnim derivatima kao vezivnim sredstvom. Mi se time ne bavimo, mi radimo na neorganskoj bazi, odnosno sa mrtvim materijama. U principu sa kamenjem i zemljom, koje mešamo sa vezivnim sredstvom, takozvanim "kalijumovim vodenim staklom" i boja je napravljena”, priča Neri.

1878. godine je lončar Adolf Vilhelm Kaim, posle desedetogodišnjeg eksperimentisanja patentirao u Minhenu svoj novi pronalazak – boju za izradu zidnih slika. Inspiraciju za ovo otkriće dao mu je niko drugi do kralj Ludvig Prvi Bavarski. Ovaj prefinjeni monarh je bio oduševljen italijanskim freskama, predivnim bojama bogatim toskanskim zidnim slikarsvom. On je od svojih podanika zatražio da načine takve boje koje će da zrače svežinom kao na čuvenim freskama italijanskih majstora. Ali istovremeno te boje bi trebalo da budu otporne i na oštru klimu severno od Alpa.

To je pošlo za rukom samoukom Adolfu Kaimu. Njegov ”pronalazak” već 125 godina ima svoje efekte i tragove u čitavom svetu.

”Dakle, u osnovi mi smo srednje stojeće bavarsko preduzeće, ali smo operativni u čitavom svetu. Mi smo u svetu osnovali 12 naših filijala. Zastupljeni smo ne samo u zapadnoj, već i u istočnoj Evropi, recimo, u Češkoj i Poljskoj, ali već preko deset godina i u Kini i Singapuru”, ponosan je Neri.

On sa žarom u očima nabraja neke svetski poznate gradjevine, koje su ofarbane bojama proizvedenim u fabrici u čijem je on rukovodstvu.

”Ogroman je broj tih gradjevina, da počnemo odavde iz Evrope: jedan od najlepših objekata je Koncertgebouv u Amsterdamu, a ako podjete u Rusiju tamo je Boljšoj teatar, koji je pre desetak godina okrečila naša italijanska filijala. Ako bismo dalje pošli, stigli bismo do Singapura - tamo smo radili u Rafles hotelu, koji se još uvek smatra vodećim hotelom u svetu. U Americi najčuveniji objekt na kojem radimo je Bela kuća u Vašingtonu. Ona se upravo sada kreči bojama iz fabrike Kaim-Farben”, navodi Neri.

A kad se radi o sedištu najmoćnijeg čoveka na svetu, američkog predsednika, onda je to na izvestan način i državna stvar - i ona traje - do sad već više od dve godine. Jer Bela kuća nije samo jedna zgrada kao što se to vidi na televiziji. Njoj pripadaju još razni kompleksi kancelarija u okolini.

”Kad je reč o tom objektu treba istaći dve stvari – prvo: politika naravno ide svojim tokom. Mi ne možemo sprečavati svetsku politiku tako što ćemo zamoliti predsdenika Buša da ide malo u Teksas dok mi ne završimo posao, već možemo da radimo samo kada je Buš na odmoru ili kada tamo nema nikakvih državnika u poseti. To je, dakle, već veliki koordinacioni zadatak. S druge strane odlučeno je da se tamo sprovede generalna sanacija objekata. To znači da se najpre moraju skinuti kompletni sistemi boja, koje su tamo nanošene u poslednjih 150 godina, treba zidove potpuno ogoliti, zatim ih iznova omalterisati i staviti novu farbu. A za to naravno treba dosta vremena”, kaže Neri.

I američko ministarsvo odbrane Pentagon je trebalo da se prefarba Kaimovim bojama. Nalog u vrednosti od 200.000 evra bavarska fabrika već je imala u džepu. Deo boja je već bio isporučen, a radovi su započeli nekako u vreme izbijanja iračkog rata. Tada se za reč javio jedan patriotski raspoloženi kongresmen sa zahtevom da se upravo u takvim vremenima zgrada najviše američke vojne uprave mora farbati američkim bojama, a ne da se posao da nekoj firmi iz Nemačke koja se protivi iračkom ratu. I onda se dogodilo ono što je moralo da se dogodi: nalog je storniran.

”Ali ipak, možemo da kažemo da je deo Pentagona, i to upravo onaj u koji je uleteo taj nesrećni avion 11. septembra, renoviran Kaimovim bojama”, reći će Neri.

A sada bacimo pogled na proizvodnju boja u fabrici Kaim-Farben. Tu se godišnje proizvede 20.000 tona farbe. Većina proizvodnih operacija se obavlja automatski. Tu je zaposleno svega dvadesetak radnika. Pored standardnih, stručnjaci u brojnim laboratorijama kreiraju i individualne tonove boja.

Majstor Erol Onur nas vodi kroz hale i priča:

"Dakle, tu je svaka kofa farbe napravljena za specijalnog kupca. Za te specijalne kupce se izdaju posebni nalozi. I oni se arhiviraju. Ako ista mušterija želi bilo kad ponovo da naruči farbu kod nas, mi onda tačno možemo da znamo šta je on već dobio i takvu istu farbu ponovo da proizvedemo. To znači, ja imam belu boju i u nju sipam tečne pigmente. Na taj način se dobija onaj ton koji se želi postići. Tu se onda boje mešaju kao kuće vodene bojice. Recimo, uzme se plava i žuta i tako se dobija zelena boja”.

U medjuvremenu je u fabrici boja Kaim arhivirano oko 20.000 različitih tonova farbi, a svake godine se ta arhiva obogaćuje sa oko hiljadu i po novih boja. Dok se prolazi kroz hale zapaža se nešto veoma čudno. Delimično je buka dosta velika, naročito tamo gde se tone tečne farbe sipaju i pakuju u konzerve, ali ono što se uopšte ne oseća – to je miris. Kaim farbe ne mirišu neprijatno, one su gotovo neutralnog mirisa ili čak, reklo bi se, prijatnog. To je, naravno zbog toga što se za njihovo spravljanje ne koriste razredjivači iz naftnih derivata. Uopšte otrovne materije u proizvodnji Kaim farbi predstavljaju tabu. O tome generalni sekretar fabrike Peter Neri kaže:

”Mi smo ovde imali majstora predradnika, koji je prošle godine penzionisan i to ne sa 38 već sa 65 godina. Njemu njegove kolege na seminarima nisu verovali da kalijumovo vodeno stako nije štetno po zdravlje. Ono mu nije nanelo uopšte nikakve smetnje. To je nešto prirodno ljuto – dakle, normalno ne bi trebalo da se pije – ali čak i ako se popije, a posle toga još dva litra vode – opet nema nikakvih posledica. Najzanimljivije je pri tom to da ne samo što ne koristimo razredjivače, već uopšte naše boje ne sadrže nikakve materije koje su štetne po ljudsko zdravlje. Kao i ranije mi insistiramo na bojama iz zemlje. Recimo to kalijumovo vodeno staklo je materijal koji je poznavao još Johan Volfgang fon Gete. On opisuje da je kao dete gledao kako njegova baba konzervira jaja upravo kalijumovim vodenim staklom, koje mi danas koristimo za spravljanje naših boja".

Za kalijumovo vodeno staklo hemičari bi rekli da je rastvor kalijumsilikata u vodi. Ono poseduje još jednu važnu osobinu. Jer dok se druge farbe samo lepe kao film na zid prilikom premaza, Kaim-farbe su neodvojive od podloge. Zato je premaz Kaim farbama dako dugotrajan i može da prkosi ekstremno lošim vremenskim uslovima – kao što je recimo jako afričko sunce. S tim u vezi Neri kaže:

Mi smo u Africi aktivni posredstvom trgovaca. Pre 15 godina smo zajedno sa firmama ”Bilfinger” i ”Berger” radili aerodrom u Lagosu. A pre četiri godine iznenada je došla ponuda iz Nigerije, iz njenog novog glavnog grada Abudže. Naime, vlada je zaključila da pošto aerodrom u Lagosu još uvek izgleda tako dobro, važne zgrade u novom glavnom gradu treba da budu prefarbane istom bojom. Tako smo mi omolovali nekoliko ministarstava u Abudži. To je bio najveći nalog koji je firma Kaim-Farben ikad dobila”.

Za Petera Nerija tržište budućnosti je Kina – kao usostalom i za skoro sva nemačka preduzeća koja su orijentisana ka izvozu. Firma Kaimfarben je u najmnogoljudnijoj zemlji sveta prisutna već deset godina. Neri najmanje jedanput godišnje putuje u Kinu da bi se na licu mesta uverio kako idu poslovi.

”Tamo radimo sa australijskim arhitektama, nemačkim farbama i italijanskim pločicama – što je sve zajedno ekstremno skupo, ali zato nastaju izuzetno lepe kuće. A najviši cilj jednog Kineza trenutno je da vozi nemački automobil i da stanuje u takozvanoj ”nemačkoj kući”, priča Neri.

Strah od piratskih proizvoda koji su veoma rašireni u Aziji i Istočnoj Evropi ne postoji u firmi Kaim Farben. Doduše modernim hemijskim postupcima se relativno lako može utvrditi od kojih komponenata se sastoje toliko hvaljene boje iz Bavarske. Ali odlučujuće je, kaže Neri, procentualni sastav izvornih materija, dakle ”nou-hau”. Ali dodaje on, namigujući pritom, proizvodnja boja kao u firmi Kaim uopšte nije toliko teška.

”Ne znam da li je to komplikovano. Mikelandjelo je koristio iste takve boje. Njegova Sikstinska kapela je obojena takozvanom zemljom. To znači, on je uzimao zemlju ili, kako bismo mi danas rekli, terakotu, mešao je sa vodom i time bojio Sikstinsku kapelu. A pogledajte i danas kako ona predivno izgleda. Uzgled budi rečeno, tamo ima i nešto malo naših Kaim farbi, jer nas je Vatikan pre nekoliko godina zamolio za manju količinu naših boja kako bi mogli da obave restauraciju Sikstinske kapele”, kaže Neri.

I u teškim vremenima za nemačku privredu firma Kaim-Farben je ostala verna silikatskim bojama i danas sa blizu 400 zaposleni ostvaruje obrt od oko 50 miliona evra godišnje. Konjunkturno uslovljeni gubici u Nemačkoj nadoknadjuju se rastom profita u inostranstvu, a sve prema motu: ”Kvalitet mora da se probije". A kad je reč o izuzetnom kvalitetu, onda kupci rado računaju s tim da će za Kaim farbe platiti oko 50 odsto više nego za druge boje. Generalni sekretar firme ”Kaim-Farben” Peter Neri zaključuje:

”Danas u Nemačkoj ima pet-šest proizvodjača koji i po kvalitetu prave takve boje. U svetu smo mi gotovo jedini. Ima zemalja koje uopšte i ne znaju za silikatske farbe. Tamo mi tek moramo da stvorimo tržište. Dakle, ja mogu da zamislim da u Nigeriji niko ne zna za silikatske boje. Oni žele samo jedno: žele tu boju koja na nigerijskom suncu može da izdrži 15 godina, a da ne izbledi, a to su Kaim farbe”, sa zadovoljstvom ističe jedan od prvih ljudi najekskluzivnije fabrike boja u Nemačkoj.