Kako do profesorske katedre u Nemačkoj?

Kristina Vajsenbah ima 30 godina i sigurna da je istraživanje njen poziv. Osnovne studije je završila u Minhenu u oblasti političkih nauka, sada čeka rezultate njenog doktorskog rada. Trenutno radi na odseku za političke nauke na Univerzitetu Duisburg Esen. Nakon magistarskog rada u toj oblasti, ona se odlučila za karijeru naučnika. Doktorski rad je predala pre nekoliko nedelja i u proleće očekuje rezultate. Njen veliki cilj je da jednog dana postane profesorka.

„Važno je to što se možete baviti temom koja vas stvarno interesuje. Mnogi politikolozi se bave odnosima s javnošću ili sličnim oblastima. To su možda sjajni poslovi, ali nisu nauka, ne toliko duboko i temeljno kao što je to slučaj kada ostanete istraživačkom poslu. Ako neko želi da se ostvari u svom zanimanju: To je ovde moguće.“

Sloboda i rad ne terenu

Upravo sloboda i to što sami mogu da biraju teme koje ih interesuju, podsticaj su za mnoge naučnike: Kristina je na primer mogla u njenom radu da se bavi Afrikom. To je ono što nju zanima, političke organizacije u Keniji i južnoj Africi, čak je i putovala u te zemlje kako bi na licu mesta istraživala. Takvu raznovrsnost nudi veoma malo poslova.

„Osećate se kao mali detektiv, počinjete sa tragovima u literaturi ili čak i izvornim dokumentima i to je zabavno. Potom testirate na terenu ono što ste otkrili, a to je onda još zanimljivije.“

Istraživanje je u Nemačkoj, kao uostalom i u mnogim drugim zemljama, samo jedan deo posla naučnika. Tome treba dodati i rad sa studentima, koji se Vajsenbahovoj takođe dopada. Njen predmet uči studente istraživačkim metodama i kako da ih primene na analizu organizacije stranaka u manjinskim vladama.

„Meni je veoma važno da istraživanje prenesem u nastavu, a ne da predajem samo sadržaj iz udžbenika. Želim da studenti primete vezu između teorije i prakse.“

Zadovoljstvo je važnije od zarade

Za njen poziv iz snova Kristna Vajsenbah je žrtvovala mnogo toga. Dve godine je zbog posla naučne saradnice putovala iz Minhena za Duisburg: više od 600 kilometara u jednom pravcu. Istovremeno je živela sa neizvesnošću i izgledom da se sa radnim mestom ograničava samo na Univerzitet Duizburg Esen. U Nemačkoj je to problem mnogo mladih naučnika, kao i relativno mala primanja.

„Sigurno na ovim pozicijama se ne zarađuje kao na primer u privredi. Za mnoge je to glavni kriterijum prilikom odluke. Ipak, ja verujem da u poređenju radosti koju pružaju primanja i zadovoljstva koje daje istraživanje, nauka svakako preteže.“

Kristina već 6 godina radi na univerzitetu. Kada završi sa studijama, ona mora pokušati da svoje rezultate predstavi na konferencijama i naučnim časopisima. Što više publikacija, tim su veće šanse za profesorsko mesto. Završivši doktorat, Vajsebahova je preskočila veliku prepreku. Potom po pravilu sledi još habilitacija, tj najviši akademski ispit za docenta, a onda još jedan detaljan naučni rad, koji je u Nemačkoj uslov za profesorsku poziciju. Dok se završi sa svim tim, većina naučnika ima 40 godina.

Kristina Vajsenbah je čvrsta u svojoj nameri: „Cilj nije blizu. U krajnjem slučaju, još se nisam ni prijavila za taj posao, to je u dalekoj budućnosti. Ali sigurno nije ni potpuno neostvariv cilj. Mislim da sam negde na sredini puta.“

Autor: Hajke Mor/ Danijela Vranković
Odgovorna urednica: Dijana Roščić