Kako izbeći prevremenu penziju?

Mnogi prevremeno posustaju usled velikog stresa, rada po smenama i stalnog telesnog ili duševnog opterećenja. Odredjene grupe ljudi su posebno pogodjene. Medicinske sestre, negovatelji, vaspitači, zanatlije. Oni su skloniji od drugih srčanom udaru, depresijama, problemima sa ledjima. Ali nije lako pronaći alternativne oblasti rada, što za mnoge znaci odlazak u prevremenu penziju. Ipak jedno istraživanje je pokazalo da je moguće izbeći trećinu ovih prevremenih penzija.

„Ako govorimo o faktorima opterećenja u oblasti rada koji nose najveće rizike za rano penzionisanje, mogli bismo da navedemo dva glavna: težak fizički rad i psihička opterećenja na poslu.“

Dr Volfgang Bedeker je epidemolog i proučava ko i iz kakvih razloga odlazi u prevremenu penziju. Došao je do sledećeg zaključka: socijalni radnici i negovatelji su posebno ugroženi, ali i sekretarice i zanatlije. Trenutno 1,7 miliona ili svaki 11. Nemac ima državno penziono osiguranje. Troškovi na godišnjem nivou iznose 10 milijardi evra.

„Razmišljamo intenzivno o tome kako da ljudi ne obavljaju jedan te isti posao celog života. Mozda bi trebalo još u ranom periodu školovanja steći dodatne kvalifikacije, koje bi kasnije omogućile da se lakše promeni zanimanje. Naravno nije reč o potpunoj promeni zanimanja, od na primer zidara do poljoprivrednika. Poenta je da se predje u oblasti koje su manje zahtevne, ali pripadaju istoj grupi zanimanja.“

Kako bi to moglo da funkcioniše? Dobre primere je jos uvek teško naći. Ali postoje. Savezni institut za zaštitu rada i radnu medicinu podržava nekoliko projekata. Na primer neke medicinske sestre više ne prebacuju pacijente iz jednog kreveta u drugi, već samo pišu radni plan.

Dr Krista Sedlaček istražuje poslove prikladne za odredjene starosne grupe. To obično znači da treba imati obzira prema nedostatku radne snage. Upravo se na tome mora dosta raditi:

„Neodgovorni poslodavci, zainteresovani samo za što brži profit, uništavaju ljude. Poznato je da loši uslovi za rad, kao i loša uprava, vode do toga da ljudi psihički ili fizički oboljevaju.“

Posebno zabrinjava snažan porast depresije u radnom svetu. Svaka treća osoba koja ode u privremenu penziju pati od ove bolesti:

„Iz aktuelnih i završenih projekata sada znamo da postoji veza izmedju psihosocijalnih faktora, koji ljude opterećuju na radnom mestu, i koji srednjoročno i dugoročno vode ka depresiji. Neki od faktora su ne timsko ponasanje kolega, stalno menjaje uslova rada, na primer vremena i trajanja rada. To su sve aspekti koji stvaraju jaka psihosocijalna opterećenja.“

Suviše često porast produktivnosti poslednjih godina ide na račun sve manje radne snage i naravno njenog zdravlja. Tamo gde je važila deviza „ko ne radi dobro, mora da ode“, nisu se dovodili u pitanje uslovi rada.

Za sada postoji samo nekoliko modelnih projekata za poslove koji su prikladni odredjenom starosnom dobu zaposlenih. Ali jedno je već danas jasno. Penzija sa 67 godina podrazumeva dve stvari: preduzeće, otvoreno za kulturu tzvih „deficita“ i „ograničenja“, gde se može govoriti i o slabima i jakima, i jednog zaposlenog, spremnog da uči celog života. A to je upravo ono o čemu u poslednje vreme govore mnogobrojni poslodavci. Iako je broj nezaposlenih još uvek visok, sve više nedostaje kvalifikovana radna snaga. A dobar deo te radne snage čine ljudi koji su proteklih godina poslati u prevremenu penziju.