Kako je biti Švajcarac u Jerusalimu?

Omiljena četvrt u centru grada. Kafanice u kojima se okuplja domaće stanovništvo. Šiša bar privlači i turiste. Tu se dobro jede. To je mesto na kojem se može zaboraviti da Jerusalim nije tako miroljubiv grad kao Bazel ili Cirih. Naša domaćica je Nadine Cilinski. Ona je iz Ciriha i u Jerusalim je došla da studira.

„Kada sam došla ovde Jerusalim je izgledao veoma mrtvo. Ljudi su se plašili da izađu na ulice zbog političke situacije. To se u poslednjih nekoliko godina zaista promenilo. I država je sa svoje strane mnogo investirala u festivale i žurke. Sada su, u večernjim satima, restorani i kafanice ponovo puni. Uz ovakav razvoj i ja se osećam dobro, u protivnom bih otišla odavde.“

Strah je uvek prisutan

Ali, ljude koji žive u ovom gradu stalno prati latentni strah od atentata. I ove godine je bilo nekoliko napada u gradu. Nadin koja je napustila život u sigurnom i elegantnom Cirihu kaže:

„U Izrael sam došla sa jednom veoma švajcarskom vizijom o tome kako ljudi treba međusobno da razgovaraju i da se ophode jedni prema drugima. To je možda bilo veoma naivno, jer svet nije onakav kakvim ga mi zamišljamo. Život u Jerusalimu razlikuje se od života u Cirihu. Ali, ja sam prosto verovala da, ako ljudi međusobno razgovaraju, onda će pre ili kasnije naći rešenje.“

Ne gubiti nadu

Ali osvešćenje je došlo brzo. Nadine je jednog dana čekala autobus da ide na fakultet. Upravo taj autobus je samo par stanica pre njene dignut u vazduh. To nam priča za večerom. U ovom gradu se gotovo svaki razgovor vrti oko politike, objašnjava Nadin:

„Na primer, moj prijatelj je Izraelac. On je bio u vojsci, i sada je rezervista. 2006. je bio uvučen u Libanski rat. Kad si u ratu, sve postaje tako jednostavno: ako ne pucaš – mrtav si. Šta treba da vam kažem? Kada sam došla u Izrael, nisam ni slutila da je tako nešto uopšte moguće.“

Uprkos svim sumnjama Nadine Cilinski ne odustaje. Ona veruje u razumevanje, i veoma rado se druži sa arapskim svetom. Jedna od njenih najboljih prijateljica je Palestinka.