Kako je Gabi prestala da se boji smrti

Gabi Kester je glumica, jedna od najpoznatijih i najuspešnijih komičarki u Nemačkoj. Izgleda onako kako mnogi zamišljaju Nemice: visoka, plava, krupna, uvek nasmejana. Rođena je 1965. u Hamu, u Vestfaliji , ali karijeru je započela u Kelnu.

Igrala je i na predstavama alternativnog karnevala. Skečevi „tipične kelnske devojke“ oduševljavali su publiku. Međutim, zvezda, poznata u celoj Nemačkoj, postala je ulogom u televizijskoj seriji „Ritin svet“. Rita radi na kasi u supermarketu, ima dvoje dece, muža i kao stotine hiljada žena bori se sa „sasvim normalnim ludilom života“. Gledaoci je obožavaju i vrlo često poistovećuju sa glumicom. Na ulici se Gabi često obraćaju sa: „Dobar dan Rita…“

Na vrhuncu slave, karijere, na početku novog projekta koji ima izgleda da u najmanju ruku postane isto toliko uspešan, Gabi Kester se dešava nešto sa čime niko nije računao – težak šlog. Bilo je to u januaru 2008. Tada je imala 46 godina.

„U komi sam videla pokojnog oca“

Moždani udar nije redak, prvi je uzrok smrtnosti u mnogim zemljama, (u Evropi treći), ali se relativno retko dešava u tim godinama. Po pravilu se trećina bolesnika gotovo potpuno oporavi, trećina njih ostaju trajni invalidi, a trećina odmah umire.

Gabi Kester se tri nedelje nalazila u veštačkoj komi. Tvrdi da je videla oca, koji je preminuo pre 30 godina, da je srela svog psa, kojeg je takođe izgubila pre mnogo godina. „Više se ne bojim smrti“, rekla je ona prilikom prvog nastupa na televiziji nakon trogodišnjeg lečenja i rehabilitacije. „Oni koji nas vole, dođu da nas odvedu“.

Nestanak straha od smrti nije jedina pozitivna posledica šloga. Gabi manje planira budućnost, više živi u sadašnjosti. Uživa u sitnicama koje čine život, i radi isključivo ono što joj pričinjava zadovoljstvo. Više sluša signale svoga tela. Kada bi sve mogla iznova, mnogo toga bi drugačije radila.

„Poslednjih nedelja pred Božić, preterala sam sa radom“, piše Gabi Kester. „Nastupi na televiziji uživo, pripreme novog programa, dobro poznati božićni stres – nisam imala vremena ni da dovoljno spavam. Često se slavilo uz velike količine alkohola. Od 1995. do 2007. živela sam na ’traci za preticanje’ i stalno vozila u petoj brzini. Telo je počelo da reaguje, leva ruka da trne, ali ga niko nije slušao.“

Loše se i neredovno hranila – sve u nadi da će se uskoro lepo odmoriti kada ode na božićni odmor, ali, onda se desio – moždani udar.

Život se nastavlja

Često joj postavljaju pitanje, šta je cilj njene knjige. Kao prvo, ona želi da ohrabri ljude da posle šloga život ne prestaje, nastavlja se. Polako, ali, ide dalje.

U knjizi „I nazeb bi bio dovoljan - moja druga šansa“ (Ein Schnupfen hätte auch gereicht – Meine zweite Chance), Gabi opisuje kako je doživela komu, koliko je mukotrpno lečenje, piše o malim pobedama i neuspesima, koliko je teško biti zavisan od pomoći drugih.

Neki je optužuju da ona u stvari samo želi da proda svoju knjigu i zaradi novac. Na to Gabi lakonski odgovara da je u pedesetoj mlada za penziju i da je normalno da želi da radi. Inače, sledećeg meseca slavi rođendan i još uvek ne zna kako (u Nemačkoj se inače takva slavlja planiraju mesecima u napred). Ako joj se bude slavilo, dosta je onih koji je, i na ovom svetu, vole i koji će joj, sigurno, ulepšati slavlje.

Autorka: Mrijana Kine-Veljković
Odgovorni urednik: Ivan Đerković