Kako je prištinski pesnik spasao Mikelanđela

Mikelanđelo je pobegao od pape Julija Drugog, koji je od njega očekivao da mu izgradi grobnicu koja bi ga učinila nezaboravnim u istoriji čovečanstva. Papa je naime veoma škrt i velikog vajara i arhitektu tretira, tako to u najmanju ruku doživljava Mikelanđelo, sa dosta nipodaštavanja. Posle više neuspešnih pokušaja da razgovara sa papom i lično ga uveri u neophodnost tako velikih troškova, Mikelanđelo se najpre sklanja u rodnu Firencu gde i dobija sultanov poziv i odlučuje da ode u Konstantinopolj.

To je uvod u roman „Pričaj im o bitkama, kraljevima i slonovima“ mladog francuskog autora Matijasa Enara, koja je nedavno objavljena i na nemačkom jeziku, a njen autor trenutno po nemačkim gradovima predstavlja svoje delo. Matijas Enar je rođen 1972, studirao je persijski i arapski i radi na univerzitetu Berseloni. Za ovu knjigu dobio je Gonkurovu nagradu gimnazijalaca za 2010. Knjiga „Pričaj im o bitkama, kraljevima i slonovima“ objavljena je i na srpskom u izdanju „Geopoetike“.

Rivalstvo sa Leonardom da Vinčijem

Istambul je tada bio sasvim drugačiji, zvali su ga Konstantinopolj. Aja Sofija je bila usamljena, bez Plave džamije. Istočna obala Bosfora bila je gola. Veliki bazar još nije bio ta ogromna paukova mreža po kojoj se gube turisti iz celog sveta… Grad se ljuljuškao između Osmanlija, Grka, Jevreja i Latina, a sultan je bio Bajazit Drugi, zvali su ga Sveti…

U Konstantinopolju, sultan Mikelanđelu poverava veliki posao – konstrukciju mosta preko Zlatnog Roga. Strašan izazov za genija, ali čini se da je najjača motivacija, pored novca, to što prethodni projekat Leonarda da Vinčija, 20 godina starijeg majstora, nije prihvaćen. I odista, moderan pogled na Mikelanđela otkriva mnoge strane koje su ostale gotovo nepoznate - rivalstvo između njega i Leonarda da Vinčija koji, kakvog li neoprostivog greha, uopšte nije cenio vajarstvo. Zatim, njegovo odbijanje telesne higijene - iako je dobio veliko, luksuzno kupatilo, Mikelanđelo ga nikada nije upotrebio, zato što se nikada nije prao. Spavao je uglavnom sedeći, jer ga je, kao i većinu njegovih savremenika, ležanje i suviše podsećalo na smrt.

Mikelanđelo je stalno i neumorno crtao, svakoga dana, satima. I pisao, ali su te beleške bile samo reči, asocijacije, spiskovi…

Most koji nikada nije sagrađen

U knjizi se pojavljuju i čudnovate ličnosti: Mesihi iz Prištine, otomanski pesnik i vezirov sekretar sa kojim se Mikelanđelo i lično sprijateljio. Inače, Mesihi je najstariji albanski pisac koji je živeo od 1470. do 1512. godine i predstavljao se kao Pristineli Messih.

Tu je i androgena plesačica/pevačica iz Andaluzije u koju se genije zaljubio. Ali, avaj, lepotica je u stvari hladnokrvni ubica, spremna da ga ubije za novac, a po nalogu Mikelanđelovih protivnika koji ne žele da im tako grandiozni projekat, most koji spaja istok i zapad, gradi „nevera“… Spasava ga prijatelj, pesnik iz Prištine, koji ubija mistično biće, što mu pak Mikelanđelo ne može da oprosti… Iz tog očaja i ljubavnog bola rađa se jedinstveni koncept mosta. Mosta koji nikada nije sagrađen. Godine 1509. zemljotres je porušio Istambul i sprečio njegovu gradnju.

I na kraju pitanje: zašto ovaj naslov? Matijas Enar kaže da ga ja inspirisao engleski pesnik Kipling kome je jedan indijski mudrac savetovao da pisci treba da pišu o bitkama, kraljevima i slonovima… ali da nikako ne smeju da zaborave da pišu o ljubavi.

Autorka: Mirjana Kine-Veljković
Odgovorni urednik: Ivan Đerković