Kako nadmudriti red?

Najzad slobodno veče, žurka, a na žurci – red od deset ljudi kod jednog stola sa hranom, opšta gužva kod drugog. Gde stati? I tu bi mogla pomoći teorija redova kojom se naučnici bave već stotinak godina. Refael Hasin, sa telavivskog univerziteta, nestrpljivim savetuje da se uključe u opštu gužvu.

"To bi bilo racionalno“, kaže Hasin. Naime, u opštoj gužvi ima izgleda da čovek ne bude poslužen kao jedanaesti, u redu od deset ljudi to mu je garantovano.

Slučaj kao najveći problem

Redovima u samoposluzi ili na žurkama Hasin se više bavi kao igrom – kod složenih problema kao što je snabdevanje delovima u fabrici automobila ili sletanje i poletanje na aerodromima koriste se sasvim drugačije metode. Uzimaju se u obzir priliv, odliv, veličina čekaonice, broj zaposlenih.

Međutim, najveći problem predstavlja – slučaj. Po pravilu, on i dovodi do redova. Na primer, na aerodromu: jedan avion se pokvario, kasni, drugi avion mora da čeka zbog toga na zakasnele putnike i haos počinje.

Ili u samoposluzi – kupci neravnomerno pristižu na kasu. Osim toga, u svakom redu može doći do nepredviđenih događaja – neko ne može da nađe sitninu, kasa ne prima nečiju karticu.

Za Aleksandra Hercoga, matematičara sa Univerziteta Klaustal, redovi u samoposlugama su dvostruki problem. Prvo, neprestano se postavlja pitanje u koji red stati. Njegov odgovor – ako su dva reda podjednako dugačka sasvim je svejedno, jer od dužine reda mnogo je važnije da li će doći do nekih poremećaja ili ne. Čak i ako se stane u kraći red samo u 50 odsto slučajeva zaista se ranije i stigne na kasu.

Američki red

Rešenje je takozvani američki red koji samoposluge ne uvode. Naime, do određene tačke svi stoje u istom redu, a onda se raspodeljuju na prvu slobodnu kasu. Red izgleda zastrašujuće, ali zapravo ide brže od mnoštva kraćih redova. Taj princip primenjuje se već u poštama, na stanicama i aerodromima. A samoposluge ne čine ništa, jer ih ništa ni ne košta to što kupci čekaju neki minut više.

Međutim, sasvim drugi slučaj je u fabrikama i saobraćaju gde itekako košta ako se delovi gomilaju pred mašinama ili avioni čekaju na poletanje, odnosno sletanje.

Profesor matematike Tomas Hanške kaže da je tajna u tome da se nikada ne ide do granice kapaciteta – pitanje je jedino koliko ići ispod nje. U principu, odgovor glasi: što je veća verovatnoća nepredviđenih događaja to se mora ići niže.

A da uštede mogu biti ogromne pokazuje primer Lufthanze za koju je Hanškeov tim radio model organizacije saobraćaja na frankfurtskom aerodromu odakle 250 njenih aviona poleće sedam do osam puta dnevno. Zahvaljujući modelu koji je napravljen kompanija godišnje štedi 70 hiljada litara kerozina.