Kako otkloniti predrasude medju mladim Srbima i Albancima?

Autobus koji vozi iz Beograda je pun. Na granici vozač menja registarske tablice ne bi li tako izbegao oštećenja od kamenja.

U Prištini su još uvek vidljivi tragovi zaostali iz rata a tragova ima i u sećanjima. U autobusu se nalaze i tri mlade Srpkinje. koje na Kosovo dolaze prvi put u životu. Sa strahom i radoznalošću učestvuju u projektu za prevladavanje predrasuda. Ivana Rađelović kaže:

„Plašila sam se pre nego što sam došla. Sve vesti koje u Srbiju dolaze sa Kosova su po pravilu loše vesti. Mislila sam da nećemo smeti na ulici da pričamo srpski. Ali to nije istina. Kao ni to da su ulice pune vojnika i policajca.“

Mladi žele da steknu svoje utiske o Kosovu

I Dragana Kovačević želi da stekne svoju sliku o Kosovu.

„Slušala sam o nasilju i Srbima koji se vraćaju i imaju mnogo problema. Milsila sam da su to samo vesti i da nije sve tako crno.“

U Prištini nema mnogo kafića u kojima se druži srpska i albanska mladež. Kao da je podignut nevidljivi zid, oni posećuju različita mesta. Izuzetak je kafić u kome se prodaju stripovi Patrita Selimija. To je mesto na kome se okupljaju intelektualci i umetnici. Selimi je jedan od organizatora razmene mladih:

"Od devedesetih sam aktivan u borbi za prava dece i mladih. Preko pozorišta, umetnosti i novinarstva pokušavamo da dovedemo do približavanja i saradnje. Istovremeno se borimo protiv diktature i povrede ljudskih prava.“

U njegovom kafiću svako može da kaže svoje mišljenje. Ovde su i usijane glave imale prilike da se sudare. Tri Srpkinje prvi put razgovaraju sa mladim Albancima. Meli Kurti priča o svojim iskustvima.

„Živeo sam u Prijesnici. Došle su paravojne snage i isterale svih 5.000 stanovnika. Kada su videli da nemam kosu mislili su da radim za Pokret za oslobođenje. Hteli su da me ubiju. Moj otac im je dao novac i pustili su me.“

Ogorčenja ipak ima

Kurti svoje ogorčenje ne može da sakrije ni u razgovoru sa tri mlade devojke iz Srbije.

„Ne želim više da ih vidim, nikada više u životu.“

Meli Kurti je sa gošćama iz Srbije proveo celo veče. Pričali su, svađali se i na kraju zajedno otišli u disko klub. Dragana Kovačević zaključuje.

„Mogu samo da potvrdim da su oni sasvim normalni kao i svi drugi mladi na svetu. Međutum, ne bih izlazila sama na ulicu. Možda je sto ljudi u redu, ali sto i prvi bi mogao da bude opasan. Ne želim da napuštam grupu. Oni su divlji i nacionalisti. Ali su i pošteni. Ako nešto obećaju onda drže reč. Jedna osoba će vam reći i pozitivne i negativne stari o Albancima.“

Još uvek rano za ovakve projekte?

Dragana Kovačević je rođena u Hrvatskoj ali je zbog stalnih pretnji sa porodicom izbegla u Srbiju. Njen otac nikada nije preboleo taj odlazak i upravo zato ova devojka ne želi da provede život u nostalgiji i sećanjima na rat. Iako je razmena mladih skopčana sa problemima i strahom ovo putovanje joj je pomoglo da pozitvno gleda na budućnost.

„Mislim da rodtelji ne bi puštali decu da idu na ovakave razmene, jer je još uvek rano za tako nešto. Ali mogu da idu studenti koji sami odlučuju.. Naše putovanje je mali korak koji može da postane veliki. Mir stvaraju upravo takvi mali koraci.“

Rano je govoriti o tome da li će put sastvaljen od malih koraka nakon proglašenja nezavisnosti biti moguć.