Koliko košta olimpijska medalja?

Mada su Olimpijske igre u Riju najvažniji predstojeći sportski događaj, nemački sportski radnici sa mnogo više pažnje očekuju jedan, za mnoge od njih još važniji događaj: 19. oktobra Odbor za sport Bundestaga konačno odlučuje o spornoj reformi finansiranja vrhunskog sporta.

Novac - barem u poređenju sa mnogim drugim zemljama, nije toliki problem: Ove godine će nemački sportisti primiti oko 160 miliona evra. Ali, postavlja se pitanje: kako da se taj novac deli? Da li, kako je u velikoj meri sada slučaj, pomagati praktično svaki sport? Ili se pomiriti s činjenicom da u nekim sportovima Nemačka nema šansi i pre svega - ili čak isključivo finansirati vrhunski sport u disciplinama u kojima Nemci imaju šanse za medalje?

Zlato (i evre) samo zlatnima?

Predsednik Nemačkog olimpijskog komiteta Alfons Herman ne želi mnogo da menja u postojećem sistemu: "Broj medalja i uspeh koje ćemo osvojiti u Riju ne može biti tako loš ili tako veliki da promenimo politiku dugoročno uspešnog sistema". Ali kritike su sve glasnije i one se ne svode samo na dilemu "ići u širinu ili ići prema vrhu". Problem su i sportski radnici na svim nivoima: postoje pokrajinski sportski radnici, sportski radnici krovnih udruženja pojedinih disciplina i Olimpijski komitet. Svi oni sede na svojim položajima, dobijaju plate.

Još pre dve godine je nadležni ministar - u Nemačkoj je to zapravo ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer - sa Nemačkim olimpijskim komitetom pošao u potragu za rešenjem koje bi omogućilo optimalnije korišćenje sredstava. Razgovori se vode u tajnosti - jer, previše je novca u igri i previše je uzburkanih strasti u pojedinim sportskim udruženjima. Ipak, predsednik Olimpijskog komiteta je donekle otkrio u kom pravcu se traži rešenje: "Na svim nivoima nam treba više profesionalaca koji će se baviti razvojem sporta." Drugim rečima, profesionalci i to oni koji poznaju svoj sport, moraju biti više uključeni u odluke gde će odlaziti novac - i to u većim koncentracijama.

Velika Britanija računa na pobednike

Nemci sa velikim zanimanjem posmatraju i kako se to rešava u drugim zemljama. Na primer, Velika Britanija je čvrsto odlučila da svoje sportiste želi da gleda na pobedničkom postolju. Razlog takve odluke su svakako i OI 2012. u Londonu, kada je ta zemlja bila treća po broju osvojenih medalja.

Ukratko, u Velikoj Britaniji pojam raznolikosti ne igra nikakvu ulogu. Podstiču se isključivo discipline gde postoji šansa da se osvoji medalja. U protekle četiri godine, dakle od Londona do Rija je UK Sports zato izdvojila 440 miliona evra. Trećina je došla iz lutrije, a dve trećine iz državnog budžeta. Vlada čak želi da poveća svoj udeo, za 29% do godine 2020.

Zato se može i razumeti optimizam britanskih sportista koji odlaze u Brazil: "Želimo da budemo bolji nego u Pekingu", kaže Simon Timson. On je na čelu Odeljenja za vrhunski sport u UK Sports i tvrdi: "To je realističan cilj, da za britanske sportiste Olimpijske igre i Riju budu najuspešnije letnje igre van granica Velike Britanije."

Takvo dosledno podržavanje samo uspešnih sportskih disciplina se odražava i na prihode sportista. Vrhunski britanski sportisti imaju pravo na 33.500 evra, dok nemački vrhunski sportisti mogu dobiti najviše 18.000 evra godišnje. Zato Nemačka finasijki podržava tri puta veći broj vrhinskih sportista nego Velika Britanija. Švajcarskim sportistima je još teže: čak i među kandidatima za medalje, preko polovine njih dobija manje od 12.900 evra godišnje. Potrebno je dakle mnogo idealizma da bi se život posvetio sportu.

Nemačka i Švajcarska - vojska

Međutim, u Švajcarskoj i u Nemačkoj postoji još jedna opcija: stupiti u vojsku. Tako je i u nemačkom Bundesveru trenutno aktivno 744 sportista i vojska im, u posebnim jedinicama, omogućuje i bavljenje sportom i pripremu za njihovu karijeru nakon sporta.

U svakom slučaju, fondacija Nemačka pomoć sportistima pomaže oko 3800 sportista iz gotovo svih olimpijskih i nekoliko drugih sportskih disciplina. Pored toga tu su i sportisti invalidi, baš kao i takozvani "S-tim" - sportisti koji zbog povreda ili zahteva na radnom emstu trenutno ne mogu da postižu rezultate kakve bi inače mogli postizati. Podržava se i oko 600 mladih sportista koji su smešteni u internatima i specijalnim sportskim školama.

SAD: bez države, ali sa univerzitetima

Nacionalni olimpijski komitet Sjedinjenih Američkih Država (USOC) već po tradiciji mora izaći na kraj bez ikakve državne pomoći. Komitet ostvaruje prihode preko pokrovitelja i onda ga deli pojedinim sportskim klubovima. U četverogodišnjem razdoblju 2009-12. je to bilo ukupno 568 miliona dolara, a i tamo je načelo jednostavno: ko osvaja medalje, taj dobija novac.

Posledica takve politike je jasna: bogati klubovi postaju sve bogatiji, drugi ostaju praznih džepova. Razlika između bogatih i siromašnih je još veća jer medalje privlače i pokrovitelje samih klubova. Pogotovo u disciplinama koje su popularne u Americi, poput plivanja ili gimnastike, prihodi sponzora mogu značiti i da blagajna kluba bude i po deset puta veća od onoga što dobijaju od USOC.

Ipak, i Amerikanci razmišljaju o reformi i kako da više ulažu u buduće sportske nade. Menadžer USOC, Skot Blekmun je početkom godine najavio da će se, pri raspodeli sredstava, Komitet više baviti analizom podataka i sportskih rezultata: "Morate i ove stvari gledati kao investitor".

No Amerikancima kod pitanja mladih nada uvelike pomaže veoma razvijena tekmičenja američkih univerziteta. Bilo da je reč o košarci, plivanju ili gimnastici, američke visokoškolske ustanove se takmiče da stipendijama privuku mlade talente i nude odlične uslove za trening.

U razmišljanju nemačkih sportskih radnika o novom konceptu podrške u svakom slučaju neće pomoći primer zemalja poput Kine ili Rusije. Obe zemlje su se doduše navikle na bogatu žetvu medalja na svim takmičenjima i obe zemlje još uvek imaju centralni, državni model podrške sportistima. Ali sudeći po izveštaju Svetske agencje za doping u Rusiji ta podrška ponekad podrazumeva i doping.