Kako se odnositi prema uspomenama?

„Odmah po čitanju komada bili smo oduševljeni tim komadom, koji se bavi nemačkom istorijom, ali ne u nekom dosadnom smislu, već kroz „skakanje kroz vreme“. Ta forma deluje kao krimić. Uvek je potrebno i malo hrabrosti kada se rade savremeni komadi ali pozorište mora da ide napred. Reakcija publike na premijeri nam je pokazala da je u pitanju uspeh“!

Popularni autor

Marius fon Majenburg je jedan od najizvođenijih mladih nemačkih dramskih autora. Kako biste vi objasnili njegovu popularnost u Nemačkoj?

„To ne znam ni ja. Verovatno zato što piše tako različito. On je počeo sa komadima koji imaju u sebi neku nemilosrdnost, a fokus je bio na porodici. Porodica u njegovim komadima nije lep dom,nego mesto gde se rađaju agresija i nasilje. U njegovim komadima brat i sestra ubijaju roditelje. Sada je napisao dramu koja se bavi nemačkom prošlošću. Možda je stvar u tome što uvek priča priče, dakle ne pravi "foliju teksta", što se danas često dešava. Dakle, ovaj pisac priča priče o likovima i njihovim sudbinama, i mi te priče želimo da pratimo čak i ako imaju tragičan kraj. Osim toga fon Majneburg veoma tačno posmatra trenutnu situaciju u Nemačkoj. Dakle, to jeste komad koji se bavi istorijom, međutim, pitanje krivice i toga kako se sa njom nosimo, kako ćemo da je skrojimo, koje uspomene ćemo da zadržimo a koje da zaboravimo, to nije pitanje koje je povezano samo sa Nemačkom“.

Ko je u pravu- a ko nije

U drami Kamen se govori o porodici, domovini, grehu, sećanju. Kako objašnjavate činjenicu da je tema nacionalsocijalizma, nacizma i progona Jevreja još uvek toliko prisutna na nemačkoj kulturnoj sceni?

„Mi smo taj komad izabrali baš zato što se ne bavi samo sa nacionalsocijalizmom. Naravno da to jeste tema koja nas i dalje dira ali nas je mnogo više interesovalo to što ovaj komad govori i o odnosima između zapada i istoka, jer se u vezi toga mnogo desilo u nedavnoj prošlosti Nemačke. I onda primećujete da se stvari ponavljaju, naravno ne u istoj meri ali sudbina mlade Štefani nas se takođe tiče. Ona misli da je izbačena iz kuće, za koju smatra da je njena, a onda se pojavljuju vlasnici, kojima je kuća nekada pripadala. I onda se stvarno zapitate, ko je u pravu a ko nije“.

Divno je raditi sa Unkovskim

Kako je izgledao rad sa makedonskim rediteljom Slobodanom Unkovskim?

„To je bilo divno. Slobodan Unkovski je već drugi put kod nas, a ja imam tu sreću da sam oba puta radila sa njim. Smešno je što smo komunicirali na engleskom, a radili smo komad koji je pisan na nemačkom. Prvi put kada je radio, u pitanju su bili "Skakavci" Biljane Srbljanovic, a ovaj put je dobio engleski prevod. I onda smo sve vreme pričali, i sa glumcima, na engleskom o nemačkom komadu. I on je jako brzo stvorio taj neki osećaj za to gde se trenutno nalazimo u tekstu. To je stvarno neverovatno, pogotovo zato što je komad takav da se stalno skače iz scene u scenu, pa bi bilo logično da se ne zna gde smo. Ali, on ima neverovatan osećaj za jezik, ali i osećaj za glumce kojima je dao veoma mnogo materijala za karaktere i tačno je znao u kojoj se situaciji trenutno nalaze. I to je sve sjajno funkcionisalo, nije postojala nikakva jezička barijera“.

Da li ste mnogo toga morali jedno drugom da objašnjavate. Koliko se razlikuje njegov rad od nemačkog načina rada u pozorištu?

„Unkovski je reditelj koji veliku pažnju pridaje psihologiji likova, koji puno čita i govori o scenama, a glumce pušta da rade svoje i pri tom im daje puno prostora. I zato oni toliko tragaju i mnogo nude, jer nemaju osećaj da će ih on prekinuti, mada on vrlo vešto na kraju ipak ostvaruje svoju ideju. Međutim, pri tom ne ugrožava ličnost glumca i uvek radi sa onim što mu sam glumac nudi i što je u stanju da uradi. To je jedan veoma prijatan način rada“.

Autor: B.Savić

Odg. urednica: Ž.Bašić-Savić