Kako zavesti izdavače?

Sajam knjiga u Frankfurtu okrenut je ugovaranju poslova između izdavača i pisaca. Kako ocenjujete prisustvo Srbije ove godine?

Prisustvo Srbije je ove godine veoma funkcionalno. Frankfurt je prolazna stanica. Važna stanica, ali prolazna. Ta funkcija se ogleda u tome što su ovde prisutna samo četiri autora: Dragan Velikić, Ljubica Arsić, Zoran Živković i Jelena Lengold. Ranijih godina ovde su bile prisutne brojne ekipe. U pravu ste kada kažete da je Frankfurt u stvari pijaca licenci. To je njegova osnovna funkcija. Mi smo ovde uspeli da zakupimo prostor na jednom važnom mestu i da tu organizujemo konferenciju za novinare na kojoj je bilo 30-40 ljudi koji su za nas veoma važni. Bili su prisutni i novinari koji su bili u Beogradu u avgustu, urednici važnih izdavačkih kuća, prevodioci, i potom su usledili neki razgovori. Mislim da smo obavili dosta posla i ja sam optimista što se tiče Lajpciga. Eto, to je bio karakter Frankfurta ove godine…

Stalno se čuje da je staroj dobroj knjizi odzvonilo u eri novih digitalnih tehnologija. Kakva je situacija sa elektronskim knjigama ove godine u Frankfurtu?

Ja sam jako dugo i često dolazio na sajam knjiga u Frankfurtu i otkako su se pojavile elektronske knjige one su najavljivane kao medij koji će prevladati, ali se to još uvek nije desilo. Dešava se ono što se dešava uvek kada se pojavi neki novi medij, čini se da je revolucionaran, međutim on je više komplementaran. Dešava se ono što se desilo nakon što je posle pronalaska radija pronađena televizija. Pedesetih su proricali smrt radija, međutim vaši slušaoci vrlo dobro znaju da radio nije mrtav. Razvio se jedan paralelan medij, a tako će se verovatno desiti i sa elektronskom knjigom i sa ukupnom digitalnom revolucijom, nema razloga da se čulni doživljaj čitanja zameni isključivo elektronskim doživljajem čitanja. Oni mogu biti komplementarni.

Kakva je, prema vašim saznanjima, zainteresovanost za srpske pisce među nemačkom čitalačkom publikom. Možda znate odgovor i na pitanje šta ih najviše privlači.

Privlači ih ono što je ponuđeno, a na nama je da ponudimo što više i što kvalitetnije. Srpska literatura spada u takozvane rubne literature i u konkurenciji je sa stotinjak drugih rubnih, malih literatura, koje se bore za manji deo kolača, jer onaj veliki pripada anglosaksonskom području, pa Francuzima, nešto Rusima, i Latinskoj Americi, a tek onda dolaze male literature. A i one nisu iste. Tako recimo Poljska sa 40 miliona stanovnika i činjenicom da je sused Nemačke ima sasvim sigurno bolje karte od Srbije. Ali Srbija ima svoje adute koje treba pametno iskoristiti i to pokušavamo da pripremimo za Lajpcig. Da održimo nivo pažnje, recimo, sa nekim tačkama programa koji smo najavili, sa nekim knjigama koje smo najavili. Biće ukupno 27 naslova od čega četiri stručna, o nekim veličinama kao što su Andrić i Crnjanski, a ostatak je beletristika. Mi dakle, pokušavamo da plasiramo ono što imamo i onoliko koliko možemo. E sad, da li će to biti dovoljno - mislim da neće. Moraćemo taj napor nastaviti do 2014. godine, da bismo imali kontinuirani uspeh.

u nastavku: Sajam u Frankfurtu uvertira za Lajpcig

Sami ste potvrdili da je sajam u Frankfurtu samo uvertira za Lajpcig gde će Srbija biti počasni gost. Vi ste koordinator i sa nemačke i sa srpske strane tog nastupa. Kakvo vam je prolazno vreme?

Vremena je malo, a posla puno. Vremena je malo zato što se radi o ozbiljnom poslu koji ima nekoliko slojeva. Jedan je propagandni rad prema javnosti, drugi sloj je logističko organizacioni, a treći sloj je rad sa selekcijom, razmišljanje o tome koje je knjige kod kojih izdavača najbolje strateški plasirati, a koje bi mogle doći kao iznenađenje. Dakle, neophodno je raditi na više nivoa istovremeno. Na tom planu neprestano rade i ljudi iz Ministarstva kulture, a poznato je da televorking na udaljenosti od 1200 kilometara ima svoje zamke, pa se onda pišu mejlovi, telefonira se, a najbolji su direktni susreti kada sve ide brže. Ali sve to spada u opis posla.

Kako uopšte ocenjujete dosadašnju saradnju izdavačkih kuća, ministarstva kulture i svih ostalih koji učestvuju u organizaciji priprema nastupa u Lajpcigu?

Izdavačke kuće imaju svoj interes, ministarstvo svoj, a koncept za Lajpcig je sasvim treća priča. Izdavačke kuće koje žele da plasiraju svoje autore pokušavaju da uđu u tu priču. Druge izdavačke kuće misle da Lajpcig nije dovoljno atraktivna platforma za njih jer misle da mogu da zarade više kupovinom nego prodajom licenci. Ponašanje je shodno partikularnim interesima. Opšti interes je da u narednih pet do deset godina u nemačkim izlozima osvane 30 do 40 novih imena sa tih prostora. To bi bio neki kvantitativni plan, a kvalitativni plan je da to budu vrhunski pesnici, prozaisti i dramski pisci.

Vidljivo je da se poslednjih nekoliko godina ulažu veliki napori kako bi srpska kultura i književnost bile što bolje predstavljene u inostranstvu. Kao da se odustalo od onog tradicionalnog „lako ćemo", koje je pre nekoliko godina dovelo do činjenice da Srbija nije bila zastupljena na Sajmu knjiga u Frankfurtu, jer navodno nije platila zakup na samom sajmu. Zato pitam kako teče ta saradnja i ima li vidljivih rezultata?

Što se tiče ministarstva ono ulaže kontinuirano. Taj kontinuitet se ogleda i u strateškom ponašanju. Mislim da je to novi element – strateško ponašanje prema nekim ciljevima plasiranja novih imena iz kulturnog, nacionalnog miljea. To strateško ulaganje ogleda se u tome da se iz godine u godinu Srbija pojavljuje i na frankfurtskom i na sajmu u Lajpcigu. Zatim se ogleda u tome što se sajam u Lajpcigu prepoznao kao izuzetna platforma, alternativa Frankfurtu koji je isključivo okrenut prema komercijalnim licencama. Lajpcig je autorski sajam i prava mera za istočnu i jugoistočnu Evropu. Te zemlje su u Lajpcigu u fokusu i to strateško partnerstvo sa tim sajmom i za nemački govorni prostor urodilo je ovakvim naporima da se Srbija stavi u fokus, da se jedne godine pokuša sa kvantitetom i kvalitetom napraviti to što se recimo niz godina, sami ste spomenuli, nije tako radilo. Ranije kultura nije bila prepoznata kao polje strateških razmišljanja o nekom razvoju. E, to je novi element i meni je drago zbog toga. Ako se ostvare najave iz ministarstva, a ako je sreće i para to će i biti tako, onda će srpska literatura u Lajpcigu ne samo 2011. godine biti u fokusu, nego će se garantovati i neka vrsta održivosti time što će se do 2012. sve to održavati na jednom jako visokom nivou. Sa nadom da će nekoliko imena, a što ih bude više to bolje, biti prepoznato i da će naći svoj put ka nemačkim izdavačima, koji nakon prvog objavljivanja imaju običaj da objavljuju i svako sledeće delo tog autora. Mi želimo da dođemo do tog stepena prepoznavanja i zato moramo našim nemačkim partnerima da omogućimo da nešto prepoznaju. Ako ništa ne postoji, ne može se ništa ni prepoznati. Mi sada pravimo tu bazu, Frankfurt je prolazna stanica a Lajpcig je prvi korak prema tom cilju.

u nastavku: Književni časopis posvećen srpskoj literaturi

U Frankfurtu je predstavljen najnoviji broj književnog časopisa „Noje Rundšau" koji je u celosti posvećen savremenoj srpskoj literaturi, čiji ste vi glavni urednik. Ima li reakcija?

Ima reakcija, oni koji su se našli unutra su zadovoljni, a oni za koje nije bilo mesta, nisu zadovoljni. To je što se tiče srpske strane, a što se tiče Nemačke, njima je ovakav pogled osvežavajući i nov. Od dvadesetak imena u časopisu, svega dva ili tri su uopšte imala prevedene tekstove na nemački i to je informacija koja im je nedostajala. Ja sam zapravo jedan od urednika. Tu se su se desila ukrštanja tri ukusa. Mog ukusa i onoga što ja znam da treba prevesti, zatim je sarađivala i Alida Bremer koja je prva savetovala urednicu časopisa Izabelu Kupski, koja je naravno mogla sama da odluči koji će od tih saveta prihvatiti, tako da je moj rukopis otprilike na trećini sadržaja. A napravio sam i jedan tekst koji je sve to kontekstualizovao. To je otprilike moja uloga. Mislim da je to dobro urađeno. Mislim da je ta multiperspektivnost kvalitet časopisa. Niti sam ja, niti je bilo ko drugi merodavan da kaže da ima apsolutni ukus i apsolutnu istinu, ali to je uvek tako kada se rade takvi projekti. Oni su šareni i dobro je da su takvi. To i jeste funkcija tog časopisa. ’Noje rundšau’ je časopis koji preko sto godina promoviše inovativnost u literaturi. Postoji samo mali broj takvih časopisa, koji imaju tu težinu. O tome se radi, multiplikacijska funkcija tog časopisa je nemerljiva, jer je to ono relevantno pakovanje koje će pročitati urednici, agenti i izdavači. To je osnovna intencija, naravno sa dobrim prevodima i zanimljivom ekipom. Naglasak je bio na generacijama koje ovde nisu objavljivale, da bi se otvorio prostor i za njih.

Rekli ste da je lobiranje, čime se vi bavite, zavođenje izdavača i čitalaca, koje se u Srbiji neretko smatra „prostituisanjem". Šta ste hteli da kažete?

Hteo sam da kažem da treba prevladati mentalitetnu crtu u kulturi Srbije, a i inače u Srbiji. Reč je o onome: Neću ja nikome da se udvaram, oni moraju da prepoznaju moj genij, a ja ću kao neshvaćeni genije da čamim jedno sto godina sve dok oni ne dođu i kažu - u pravu si, ti si genije. Ne. U modernom svetu postoji veliki broj pametnih ljudi koji pišu na mnogo interesantnih jezika, a ako želimo nešto da plasiramo u neki prostor, moramo da znamo kriterijume tog prostora, moramo da znamo šta hoćemo. Moramo da počnemo tu igru lobiranja i zavođenja. Znači zabluda je da se kvalitet sam nametne. Nametne se onaj kvalitet koji je propraćen tom vrstom zavođenja, od PR-a do proizvođenja jedne pozitivne atmosfere. Eto to sam mislio. Zemlja je bila neko vreme odsečena od nekih tokova, danas se to jako brzo menja, i dobro je što je tako, ali to naravno ima i svoje kontraindikacije pa poneko kaže: Neću ja nikome da se udvaram, to bi bila prostitucija. To se događa zbog toga što je ta samodovoljnost kao ideologija i kao životni stav prevladavala devedesetih godina. A ta samodovoljnost je opasna iluzija.

Radite naporan posao, da li ste se umorili?

Jako sam umoran, zavođenje je naporno.

Autorka: Željka Bašić Savić

Odg. urednik: I. Đerković