Kal (i) kulisanje

Za učesnike svetskog prvenstva u košarci sama manifestacija predstavlja vrhunac življenja. Jer, ako se neko ovim, ili bilo kojim drugim sportom bavi, najveća smotra jednog takmičenja bi trebalo da bude trenutak kada se svi atomi (igrači) sjedinjuju i grade mala jezgra (reprezentacije) koje se bore za prevlast u tom organizmu zvanom Svetsko prvenstvo.

Ipak, ni ovo prvenstvo koje se održava u Turskoj ne prolazi bez nečistih radnji. Naime, posle utakmice sa Grcima, selektor ruske reprezentacije Dejvid Blat, žestoko je optužio izabranike Jonasa Kazlauskasa da su namerno igrali loše i evidentno kalkulisali kako bi u narednoj rundi takmičenja imali lakšeg protivnika.

Na prethodno održanom Svetskom prvenstvu u fudbalu u Južnoafričkoj republici, birokratskom odlukom je sprečeno nameštanje utakmica. Pa makar i na papiru, što se pokazalo delotvorno (za sada) i u praksi. Jednostavno, Uefa nije verovala u ljubav modernih gladijatora prema lopti i zelenom tepihu, ali i svojim navijačima. Zato je donela odluku da se utakmice poslednjeg kola takmičenja po grupama igraju istovremeno, kako ne bi došlo do kalkulisanja ili nameštanja utakmica čiji ishodi utiču na to ko će sa kim igrati u prvoj eliminacionoj rundi takmičenja.

Matematika je laka, ali su sportski zadaci teški

Međutim, tokom Svetskog prvenstva u košarci u Turskoj, na utakmici Grčke i Rusije, ponovo smo bili svedoci zakulisnih misli sportista – ovoga puta gladijatora iz Helade. Oni su nedavno pokazali svoje mišiće u opštoj tuči sa reprezentativcima Srbije. Posle utakmice sa Rusijom mogu samo kao mišići da se zavuku u rupe i trpe kritike na njihov račun. A njihov račun je bio sledeći – Grci su verovali da će Španci biti sigurno treći u svojoj grupi. S toga su mislili da bi im poraz od Rusije obezbedio, iz njihovog ugla gledano, „bezbedno“ treće mesto u njihovoj grupi.

I kako je to, ne sistem, već bit košarke pokazao do sada u većini slučajeva, ispostavilo se da su se preračunali i da su previše verovali u drugu ekipu, umesto u sebe i u svoju sposobnost da, bez obzira na protivnike, grabe ka cilju – osvajanju prvenstva. A, čak i to nije cilj – to je rezultat. Cilj je učestvovanje, borba, a sredstvo za njegovo ostvarenje jeste igra. Igra loptom, hvatanje protivnika, provlačenje kroz mrežicu, i gomilanje brojeva na semaforu, a ne u glavama igrača i trenera pred utakmicu, i na kraju hvatanje u sopstvenu zakulisnu mrežu. Zato će Grci ipak igrati protiv Španaca u osmini finala, pa i zato što su se upleli u razmišljanja o teoriji verovatnoće.

Pobediti sve

Verovatnoća da do ovoga više ne dolazi, jer se na ovakav način brukaju sportisti, koji su oduvek bili sinonim za zdrav život i zdrave misli, povećaće se ukoliko se takmičenje organizuje tako da se završne utakmice, čiji ishod određuje dalji tok takmičenja, igraju istovremeno. Naravno, to je samo način da se smanje mogućnosti, koje bi tada postojale. I to je potvrda da, zapravo, sve zavisi od čoveka. Ako je spreman da se, verujući u svoje kvalitete i mane protivnika, bori do kraja i bez obzira na ishod drugih utakmica, smisao reči sportista mogao bi da bude ponovo potpun. Jer, on se ogleda pre svega u tome da je važna igra i želja za pobedom, ali ne i nameštanjem lakšeg protivnika. Ako neko želi da bude šampion, i ako je za to i sposoban, on mora da pobedi svakog ko mu se nađe na putu do pijadestala, ma kako se on (protivnik) zvao.

Ovaj poslednji slučaj očiglednog kalkulisanja, samo je delić čitavog mozaika, u ne samo košarkaškom, već u sistemu sporta uopšte. Ko je kriv za ovakva nesportska dešavanja? Matematika? Sistem? Treneri? Igrači? Da nije brojeva, rekli bi pitagorejci, ne bi bilo ni sveta. Brojevi su u srži stvari i njih, a ni računske operacije, u traženju krivca ne bi trebalo mešati. Sistem je taj koji sve meša. Meša imena košarkaša sa njihovim brojevima na leđima, postignutim poenima i milionskim ugovorima, i kao gotove, poslušne proizvode ih plasira na tržište. I šta od njih možemo da očekujemo?

Oni nisu u stanju da razmišljaju u drugim kategorijama. Samo brojke, brojke i brojke... A kada dođe trenutak za davanje izjava medijima, oni ponavljaju već ustaljene (dobro izračunate) pa-dobro-sigurno-da-smo-dali-sve-od-sebe fraze. Sve se više sumnja u iskrenost njihovog znoja i ljubavi prema sportu (ne poslu) kojim se bave. Čak i ako kod pojedinih igrača postoji srčanost na terenu i iskrenost u odnosu prema igri i ljubiteljima sporta, ovakva kalkulisanja bacaju senku na svaku izgovorenu reč i na svaki postignut koš, gol, poen. Nekada su se gladijatori borili bosi u blatu i prašini, ali čistih i neopterećenih misli. Danas je teren besprekorno čist, patike specijalno dizajnirane, dresovi ispeglani, ali misli zgužvane.

Ima još pravih…

„Moje prisustvo na meču protiv Grčke bilo je suvišno. Ovo mi je prvo takvo iskustvo! Bilo je užasno! Veoma sam ponosan na moje momke. Njihova posvećenost i ljubav prema košarci se ne dovodi u pitanje. Pre utakmice sam im rekao da ne brinu o rivalu u osmini finala, već samo da igraju svoju igru. Hvala im što su to ispoštovali i što se nisu ponašali kao Grci.“

Mišljenje Davida Blata govori da, dok postoji verovanje u igru, u nadmetanje, u uspeh, razmišljanje o verovatnoći nema mesta u sportu. Samo u trenutku kada u poslednjim sekundama uputite loptu prema košu i čekate. Ali tada ne razmišljate. Tada se nadate. Verujete.

Autor: Relja Božić

Odg. urednik: Nemanja Rujević