Kamere ne mogu da uplaše nasilnike

Trg Aleksanderplac u centru Berlina je jedan od najpoznatijih trgova u nemačkom glavnom gradu. I od 14. oktobra polazna tačka za diskusiju o bezbednosti u nemačkim gradovima. U ranim jutarnjim časovima, prošle nedelje, jedna grupa mladih muškaraca je prebila jednog dvadesetogodišnjaka. Mladić je narednog dana preminuo od posledica napada. Od onda se traga za počiniocima.

U utorak su istražni organi uhapsili jednog osumnjičenog. Državno tužilaštvo vodi istragu protiv još šestorice nepoznatih muškaraca. Ne postoje video snimci napada, pošto na mestu zločina nije bilo kamera za nadgledanje. Savezni ministar unutrašnjih poslova Fridrih (inače političar Hrišćansko-socijalne Unije) zato je u jednom intervjuu zahtevao postavljanje novih, brojnih kamera za nadgledanje na javnim mestima u Nemačkoj.

Kamere su slaba prevencija

Niko tačno ne zna koliko ima kamera za nadgledanje u Nemačkoj. One snimaju javna mesta, ulice, železničke stanice, poneke bazene, muzeje i škole. Zatim privatne prostore koji su dostupni svima, kao što su supermarketi. Mnogi, a u prvom redu zagovarači zaštite privatnih podataka veruju da je to dovoljno.

Johanes Kaspar je hamburški opunomoćenik za zaštitu podataka i slobodu informisanja. Posebno skeptično gleda na izjavu koju je Fridrih dao za nedeljno izdanje Velta da bi veći boj kamera mogao da doprinese padu kriminala. „Efekat zastrašivanja je slab upravo kod nasilnika“, tvrdi Kaspar. Oni često deluju u afektu i u alkoholisanom stanju. Doduše, nadgledanje kamerom može da pomogne prilikom identifikacije počinilaca i rasvetljavanja delikata. Ali, nikako ne sme doći do preplavljivanja javih mesta video kamerama.

Policajci umesto kamera

Prema Kasparovoj oceni, više efekta imalo bi pojačano prisustvo policije. Sa njim je saglasan i sindikat policije, koji je iskoristio aktuelnu diskusiju kako bi skrenuo pažnju na nedostatak osoblja.

I Manfred Bornevaser sa univerziteta Grajfsvald koji istražuje na ovom polju smatra da je to bitna tačka. On je minule godine analizirao jedan projekat video nadgledanja u gradu Luksmeburgu i utvrdio da nadgledanje plaši kriminalce samo ako imaju osećaj da će policija odmah primetiti šta rade i doći da ih uhapsi. To međutim važi samo za određenu vrstu delikata, naime one koji iziskuju izvesnu pripremu. Planirana krađa bicikla tako se može sprečiti, ali ne i u afektu počinjeni napadi.

Na putu ka državi nadzora?

Bornevaser ima samo delimično razumevanja za rezerve zaštitnika podataka. Da se ljudi na mestima gde su postavljene video kamere drugačije ponašaju nego inače ili da ih čak izbegavaju, efekat je kratkog trajanja, smatra on. Za zaštitnika podataka Kaspara to je, međutim, važna tačka – nastaje pritisak prilagođavanja. „Može se desiti da se ljudi više ne ponašaju slobodno“, kaže on.

„Užasni scenario“ za Johanesa Kaspara bi bio da bi intenzivno nadgledanje omogućilo profile kretanja ljudi. Bornevaser, međutim, smatra da je taj scenario malo realan. Stvaranje takvih profila je vrlo složena stvar, kaže on. Policija, prema njegovom mišljenju, uopšte nije u stanju da to radi.

Autori: Dženifer Fracek / Mirjana Kine Veljković
Odg. urednik: Nemanja Rujević