Kancelarija iz koje je šireno zlo

Bivša radna soba jednog od možda najomraženijih Nemaca u istoriji zemlje sveže je renovirana. Prostorija izgleda upravo onako kako ju je razjarena gomila zatekla 15. januara 1990: crveni tepih, plavi nameštaj, mnogo metala, tipični industrijski dizajn DDR-a koji i danas budi znatiželju. U toj prostoriji je od 1957. do 1989. sedeo zloglasni Erih Milke.

Za razliku od šarolikog interijera, svet u glavi šefa Štazija bio je uređen po crno-belom principu: postojali su samo prijatelji ili neprijatelji. Shodno tome i naziv izložbe, postavljene u nekadašnjoj centrali Štazija, glasi: „Neprijatelj je onaj ko misli drukčije“. Kada su hrabri građani početkom 1990. nahrupili u Štazijev stožer u berlinskoj četvrti Lihtenbergu, oni ne samo da su pokazali da više ne strahuju od zloglasnog režima, nego su od uništavanja spasili i milione spisa koji su svedočili o zločinima vrha DDR-a.

Srce izložbenog prostora čini naravno kancelarija prvog čoveka Štazija Eriha Milkea. Ova prostorija dugo je bila zatvorena za javnost. Zgrada u kojoj se nalazila kancelarija je, kao i mnogi javni objekti DDR-a, bila u prilično lošem stanju, te je celo Krilo 1 moralo da se sanira. Rekonstrukcija ovog objekta i kancelarije su važni zbog suočavanja s istočnonemačkom diktaturom, kaže nemački ministar za kulturu i medije Bernda Nojmana: „Upravo odavde, iz ove zgrade, dolazio je nečovečni teror, koji je DDR obeležio kao državu tlačenja i represije.“

Delić istorije za nove generacije

Većina inventara se ni po čemu ne razlikuje od opreme u brojnim drugim kancelarijama državnog aparata bivše „zemlje radnika i seljaka“. Jedino se ističe telefonski aparat s velikim crvenim tasterom koji je služio za otvaranje direktne linije prema Centralnom komitetu DDR-a. TV prijemnik marke Filips je nasuprot tome delo industrije „klasnog neprijatelja“ sa Zapada.

Posetioci mogu da obiđu i sobu za sastanke, u kojoj se nalazi i velika karta DDR-a s „kapitalističkim ostrvom“, zapadnim Berlinom, gde je Štazi takođe špijunirao, pratio i beležio. No najviše posla Štazi je imao na području DDR-a. U ovom jedinstvenom muzeju ne nedostaje ni svedočanstava o žrtvama zloglasnog policijskog aparata kojima je ova trajna izložba i posvećena.

Među portretima žrtava nalazi se i onaj Rolanda Jana, sadašnjeg šefa Štazijevog istorijskog arhiva. Jana raduje što je i ovo mesto konačno postalo mesto na kojem posetioci mogu videti istoriju i politički se obrazovati. „Mislim da je ovo istorijsko mesto posebno prikladno za to da se doživi istorija i time ojača svest o demokratiji. Što bolje budemo mogli razumeti diktaturu, utoliko bolje možemo oblikovati demokratiju“, kaže Jan.

Ovaj bivši novinar planira još već projekte u svrhu očuvanja sećanja na DDR-ov režim poput osnivanja svojevrsnog „Kampusa demokratije“ u kojem bi istorija i za nadolazeće naraštaje postala opipljiva.

Autori: Marsel Firstenau / Marina Martinović
Odg. urednik: Nemanja Rujević