Karadžić i Mladić deset godina van domašaja pravde

Prvu optužnicu protiv njih Tribunal u Hagu podigao je 25. jula 1995. za genocid, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Četiri meseca kasnije Haški tribunal podigao je drugu optužnicu za zločine u Srebrenici, koja Karadžića i Mladića tereti za genocid i zločine protiv čovečnosti, nakon što je VRS zauzela taj grad.

Optužnice protiv Karadžića i Mladića razdvojene su 14. oktobra 2002. kada je Tribunal otpečatio izmenjenu i dopunjenu optužnicu protiv Karadžića koja ga tereti za genocid, saučesništvo u genocidu nad bosanskim Muslimanima i Hrvatima tokom rata u BiH i druge zločine.

Mesec dana kasnije Haški tribunal objavio je izmenjenu i dopunjenu optužnicu protiv Mladića koja ga tereti za genocid nad bosanskim Muslimanima i u kojoj su sažete dve optužnice koje su do tada postojale.

Pod pritiskom medjunarodne zajednice i na insistiranje tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića, Karadžić je 30. juna 1996. preneo predsednička ovlašćenja na potpredsednicu RS Biljanu Plavšić (pred Tribunalom u Hagu priznala krivicu i osudjena na kaznu od 11 godina zatvora, koju izdržava u Švedskoj).

Istovremeno, Karadžić se povukao i sa mesta predsednika Srpske demokratske stranke (SDS) i iz javnog života. Poslednji put je vidjen i slikan u Han-Pijesku u julu 1996. Uprkos tome Karadžić je indirektno zadržao prisustvo u javnosti i naredne godine, da bi nakon upozorenja SAD i medjunarodnih posrednika da Karadžić mora biti nevidljiv u RS, počeo period njegovog skrivanja. U medjuvremenu je za njim raspisana medjunarodna poternica.

U Beogradu je 1997. grupa od 60 intelektualaca iz Srbije, medju kojima je i 14 akademika SANU, predstavila drugu po redu "Deklaraciju o obustavljanju postupka Haškog tribunala protiv Radovana Karadžića".

U novembru 1998. SAD su ponudile novčanu nagradu i do pet miliona dolara za pomoć da se pred lice pravde izvedu optuženi za ratne zločine.

U Beogradu je u novembru 2001. osnovan Odbor za istinu o Karadžiću, koji prema zamisli osnivača ima za cilj upoznavanje ovdašnje i medjunarodne javnosti "sa istorijskom ulogom" tog lidera bosanskih Srba. Taj odbor je do sada u Novom Sadu i Beogradu promovisao nekoliko knjiga Radovana Karadžića pisanih u ilegali.

Poslednjih godina, vlasti RS više puta su ponovile da se Karadžić ne nalazi u RS i da nemaju saznanja gde se krije. U aprilu 2003. policija RS raspisala je poternicu za svim licima koje Haški tribunal tereti za ratne zločine.

U cilju pronalaženja i hapšenja Radovana Karadžića Sfor je u RS izveo više opsežnih akcija na području Čelebića na putu prema crnogorskoj granici, na Palama i drugim lokacijama za koje se veruje da se Karadžić na njima krije. Te akcije su uglavnom rezultirale zaplenom izvesnih količina oružja i dokumentacije.

Bez rezultata su bile i akcije Sfora na privodjenju i saslušanju rodbine i lica za koja se veruje da su angažovana u skrivanju haških optuženika.

Zbog nesaradnje sa Haškim tribunalom i neizručenja optuženih za ratne zločine visoki predstavnik za BiH Pedi Ešdaun smenio je u junu 2004. predsednika parlamenta Dragana Kalinića i ministra unutrašnjih poslova Zorana Djerića kao i još oko 60 osoba sa dužnosti u RS i SDS.

Dva meseca ranije Ešdaun je doneo odluku da zabrani finansiranje SDS iz državnog budžeta, zbog "neuspeha da u potpunosti poštuje sve obaveze prema Haškom tribunalu".

Ranijim odlukama visokog predstavnika, a zbog sumnji da pomažu haškog begunca Radovana Karadžića, blokirani su bankovni računi 26 osoba u BiH, uključujući i četiri člana Karadžićeve porodice, a za 13 osoba iz BiH zabranjeno je trajno izdavanje viza za ulazak u zemlje Evropske unije.

Iz istih razloga SAD su do sada sačinile listu od preko 150 osoba kojima je zabranjen ulazak i bilo kakve komercijalne aktivnosti sa tom zemljom, dok je EU na svoj spisak stavila 12 osoba iz BiH kojima je zabranjen ulazak u zemlje EU.

Nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma 1995. Ratko Mladić je ukazom bivše predsednice RS Biljane Plavšić u oktobru 1996. smenjen sa dužnosti komandanta VRS, a potom penzionisan.

Prema pisanju medija, Mladić je po prestanku aktivne vojne službe živeo u Beogradu. Poslednji intervju Mladić je dao agenciji Rojters 16. aprila 1999. da bi odgovorio na optužbe tadašnjeg britanskog ministra odbrane Džordža Robertsona da je umešan u rat na Kosovu.

Bivši ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović je tokom svog mandata nekoliko puta izjavio da je Ratko Mladić u Srbiji poslednji put vidjen u junu 2001. na jednom venčanju u crkvi u Valjevu i na svadbenom ručku u tamošnjem Grand hotelu, te da od tada, prema operativnim podacima MUP-a, Mladić više ne boravi u Srbiji.

U februaru ove godine srpski ministar policije Dragan Jočić je izjavio da Karadžić i Mladić nisu u Srbiji, a da je Mladić u Srbiji poslednji put vidjen 2002.

Portparol Eufor-a u BiH Brižit Rouz izjavila je početkom ove godine da Eufor ima pouzdane dokaze da je Ratko Mladić boravio u podzemnoj vojnoj bazi kod Han Pijeska u leto 2004. godine i da je u toj bazi i ranije boravio nekoliko puta.

Bivši šef srpske tajne policije Goran Petrović izjavio je pre dva dana za "Blic" da je pukovnik Dragomir Krstović, komandant logistike i član Generalštaba Vojske SCG sve do kraja 2002. bio šef obezbedjenja Ratka Mladića, te da veruje da on to radi i danas, što je demantovalo Ministarstvo odbrane SCG.

Glavna tužiteljska Haškog tribunala Karla del Ponte uporno ponavlja da se Mladić krije u Srbiji.

Prema pisanju pojedinih beogradskih listova, vlasti u Srbiji pregovaraju sa Mladićem o njegovoj dobrovoljnoj predaji.

U julu prošle godine u parlamentu RS usvojena je Rezolucija o saradnji sa Haškim tribunalom, kojom se pozivaju optuženi za ratne zločine da se odmah predaju vlastima RS, ili će u protivnom rizikovati da budu uhapšeni.