Intervju

Katalonska dilema za Evropsku uniju

Čitav niz evropskih poslanika, kao i katalonski pokret za nezavisnost optužuju Evropsku uniju da malo ili nimalo ne reaguje na događaje u Barseloni. Ali šta uopšte može da se uradi po međunarodnom pravu?

default

DW: Evropsku uniju često optužuju da se previše meša u unutrašnje stvari država-članica. Sada se pak od Brisela traži da se umeša u spor između Madrida i Barselone. Može li Brisel uopšte da interveniše?

Stiven Blokmans: Moramo razlikovati stvari. S jedne strane, radi se o teritorijalnoj nepovredivosti i identitetu same španske države koja je ugovorima EU (član 4, druga rečenica) zaštićena od uplitanja i napada. Zbog toga je Komisija izjavila da se neće mešati u unutrašnje poslove Španije, jer je u svakom slučaju u pitanju ustavni poredak te zemlje.

Idemo korak po korak. Šta znači ova klauzula u ugovorima EU za pokret nezavisnosti poput ovog u Kataloniji?

Prema međunarodnom pravu, niko nema pravo na otcepljenje, odvajanje od države. To je moguće samo ako postoji zajednički sporazum o takvom procesu. Tako nešto ne postoji između Madrida i Barselone. Na međunarodnom nivou, bilo kakvo jednostrano proglašenje nezavisnosti od strane Katalonije ne bi priznala ni Španija, niti bilo koja država u svetu.

Prof. Steven Blockmans Brüssel Belgien

Stiven Blokmans: Prema međunarodnom pravu, niko nema pravo na otcepljenje ako o tome ne postoji zajednički sporazum

Imali smo takav slučaj u EU, odnosno pokret nezavisnosti u Škotskoj. Ali za to je postojala zajednička osnova za pregovore?

Upravo tako. Kada su Škoti 2014. glasali, to je učinjeno u potpunoj saglasnosti sa Vestminsterom. Vlada Dejvida Kamerona dala je do znanja da bi London i ostatak Ujedinjenog kraljevstva poštovali ishod referenduma, čak i ako bi to značilo nezavisnost Škotske. Inače, Tereza Mej je u međuvremenu povukla tu odluku vlade.

U tom slučaju postupak je dakle bio onakav kako je to zakonski propisano. Ali u Španiji to nije bilo tako. Katalonska regionalna vlada i pokret za nezavisnost se žale na kršenje prava manjina i osnovnih prava. Kako tu stoje stvari?

To je sporno, posebno nakon policijske akcije u nedelju protiv pokušaja referenduma u Kataloniji. Bile su to brutalne slike i moglo bi se reći da su prava ljudi tamo bila povređena. Međutim, mora se znati i to da su oni svesno hteli da učestvuju na nezakonitom referendumu i da su morali da znaju da će ih policija u tome sprečiti. Ovde stoga može biti reči o nesrazmernoj upotrebi policije, ali Katalonci koriste taj argument da delimično legitimišu svoj poziv za nezavisnost: „Pogledajte šta Madrid radi s nama, ovo je čista represija...“ Član 2 Ugovora EU predviđa da se manjine i ljudska prava moraju zaštititi. A ovde bi se moglo tvrditi da bi Komisija morala da preduzme mere ako država-članica krši ta prava.

Ali kako to Komisija može da utvrdi? Da li treba da pošalje predstavnika i da se uključi kao posrednik?

Bilo bi bolje kada bi taj zadatak poverila nekoj međunarodnoj ličnosti ili organizaciji. Može na primer da uključi Venecijansku komisiju Saveta Evrope u kojoj su ugledni stručnjaci koji istražuju takva pitanja, a oni bi mogli da imenuju posrednika – nekoga ko poznaje međunarodno pravo.

Nakon što je Evropska komisija upozorila Madrid i izjavila da „nasilje nije sredstvo za političku raspravu“, zar ne može sada da ide dalje i primora Rahoja na dijalog?

To je nemoguće. Vlada u Madridu mora sama da odluči da li će da pronađe konstruktivniji način da se bavi osećanjima koja su se razvila u jednom od najvažnijih regiona. Mora postojati političko rešenje, možda sa više autonomije za Kataloniju ili čak ustavne promene. Ovde vidimo eskalaciju koja mora biti zaustavljena međunarodnim posredovanjem. Komisija to ne može da učini zato što nema kredibilitet kod Katalonaca, iako oni od nje sada traže pomoć. Trenutno je važno da se kupi vreme za razgovore dveju strana.

Neki sada optužuju Komisiju da intenzivno napada Mađarsku i Poljsku, a da neće da se sukobi sa Španijom. Da li su to uporedivi slučajevi?

Ovde se radi o sasvim različitim stvarima. Istina, ne deluje dobro kada Brisel štedi vladu u Madridu koja je prijateljski nastrojena prema EU i napada evroskeptične vlade u Varšavi i Budimpešti. Međutim, ove poslednje zamagljuju princip podele moći, ukidaju nezavisnost sudova i potkopavaju svoje ustave. Prema tome, Komisija ima dobre razloge da preduzima mere protiv njih.

Da li je Evropska komisija takvoj pravnoj i političkoj situaciji da, šta god da uradi, uradi pogrešno?

Ona ima politički problem i rizikuje da još više uruši svoj kredibilitet kao nezavisna institucija i čuvar Ugovora. I ona ima pravnu dilemu jer se mora suočiti s dva različita načela Lisabonskog ugovora. On je stupio na snagu tek 2009. i stoga je relativno nova pravna oblast za Evropsku uniju i Evropsku komisiju. Pritom se radi o dve različite odredbe: o obavezi zaštite manjina i ljudskih prava s jedne strane, i zaštite teritorijalnog integriteta država-članica s druge.

Stiven Blokmans je profesor međunarodnih odnosa i upravljanja, kao i član trusta mozgova „Centar za studije evropske politike“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Albanian Shqip

Amharic አማርኛ

Arabic العربية

Bengali বাংলা

Bosnian B/H/S

Bulgarian Български

Chinese (Simplified) 简

Chinese (Traditional) 繁

Croatian Hrvatski

Dari دری

English English

French Français

German Deutsch

Greek Ελληνικά

Hausa Hausa

Hindi हिन्दी

Indonesian Bahasa Indonesia

Kiswahili Kiswahili

Macedonian Македонски

Pashto پښتو

Persian فارسی

Polish Polski

Portuguese Português para África

Portuguese Português do Brasil

Romanian Română

Russian Русский

Serbian Српски/Srpski

Spanish Español

Turkish Türkçe

Ukrainian Українська

Urdu اردو