Kinezi napuštaju BiH

Jedanaestogodišnji Kinez Nikola Vu jedan je od najpoznatijih stanovnika Banjaluke. Širokim osmehom i okruglim obrazima, od svog rođenja, ali i prvih školskih dana, privlači pažnju sugrađana. Odrasli Kinezi odavno nisu novost, ali njihove dece nema u školama i vrtićima pa je Nikola bio i ostao prava atrakcija.

Nikola Vu oseća se kao pravi Banjalučanin

Odlično se uklopio, ima mnogo prijatelja i ne pomišlja na to da bi jednog dana mogao da se vrati u domovinu svojih roditelja. Prvi je Kinez rođen u Banjaluci, a njegov otac Min Ling Vu prvi Kinez koji se pre četrnaest godina doselio u grad na Vrbasu.

„Kada sam 1999. godine došao u Banjaluku, ovde nije bilo nijednog Kineza. Mi smo bili prvi koji su se doselili u ovaj grad i otvorili prodavonicu. Dobro nam je išlo, posla je bilo, pa smo otvorili i drugu radnju. Ali poslednjih godina je stvarno loše. Svi naši prijatelji iz Kine su otišli; zatvaraju radnje i vraćaju se“, kaže Ling Vu. On veruje da će, ako se ovako nastavi, do kraja godine i on morati da stavi ključ u bravu i zatvori radnju „Crni biser“ u naselju Obilićevo.

„U januaru i februaru zabeležili smo debeli minus. Mnoge prodavonice su, kao što vidite, zatvorene. Sada je u Kini dobro, tamo ima mnogo posla, za razliku od ranijih godina, pa ćemo i mi verovatno natrag, odakle smo došli pre mnogo godina. Jedino se Nikoli ne ide, ovo je njegov grad i on bi rado ostao. Kinu ne voli“, objašnjava Ling Vu kroz smeh.

Ta kineska porodica naučila je jezik, prilagodila se životu u Bosni i Hercegovini i zavolela njene stanovnike. Kažu da su ljudi u Banjaluci dobri domaćini, prijateljski raspoloženi i kako posebno ističu, ne kradu.

Kina je danas druga zemlja

„Naš rodni grad u Kini odakle dolazimo se veoma promenio. Otvorene su mnoge firme koje proizvode obuću i odeću, tako da sada ima posla. Tako je zadnje četiri godine. Ranije se veoma teško živelo i zbog toga smo bili otišli“.

Dok Nikolini roditelji zabrinuto beleže dnevnu zaradu, on bezbrižno pohađa šesti razred O.Š. „Dositej Obradović“, igra video-igrice i druži se sa vršnjacima. Jezik domaćih govori odlično, ali priznaje da ima problema kada treba savladati školsko gradivo. „Imam svakakve ocene, i jedinice i dvojke, ali ipak znam ponešto. Roditelji su zadovoljni. Trenirao sam košarku i karate, ali sam prestao“, stidljivo objašnjava Nikola. Nekoliko puta je bio u Kini, ali tamo ne želi da živi jer mu je, kako kaže, svaki put bilo dosadno.

Udruženje bosansko-kineskog prijateljstva

O Kinezima i njihovom životu u BiH se malo zna, uprkos tome što su tamo prisutni već dve decenije. Sva komunikacija između njih i domaćeg stanovništva uglavnom se svodi na: „Dobar dan“, „Koliko to košta“, „Hvala“ i „Doviđenja“. U ovaj deo sveta došli su u potrazi za boljim životom. Ostajali su, jer im je bilo dobro, ali to se promenilo.

U Banjaluci od 1997. godine postoji Udruženje prijatelja Narodne Republike Kine i Bosne i Hercegovine. Iako tada Kineza još nije bilo u BiH, Banjalučanka Milka Tamamović, iz ljubavi i poštovanja prema kineskoj kulturi, osnovala je to udruženje. „Udruženje i dalje okuplja naše ljude, zaljubljenike u kinesku kulturu i tradiciju. Ali Kineza koji su nekada bili deo ove organizacije, više nema. Svi su otišli. Kako smo mi ekonomski tonuli, tako su i oni odlazili. Ostalo je samo nekoliko porodica i trgovina. Od 2007, oni su u fazi odlaska“.

Milka Tamamović veruje da BiH nije na pravi način reagovala kao država, jer nije pružila uslove za rad i nije iskoristila potencijal koji su Kinezi sa sobom doneli. „Bila sam šokirana kada sam čula da odlaze u Albaniju i na Kosovo jer im je tamo bolje. Mi ovde živimo u uverenju da smo razvijeniji od tih sredina. Na žalost, to nije istina. Kinezi donose prosperitet i novu snagu, a mi to nismo iskoristili“.

Ona je nekoliko puta posetila Kinu, dosta dobro govori kineski i privržena je tom narodu. Fascinirana je njihovim optimizmom i energijom, spremnošću da se žrtvuju za dobrobit društva. Kaže da se uverila da su pošteni poslodavci i vredni radnici. „Mnogi naši ljudi su radili u kineskim trgovinama, nikada nisam čula da je neko nezadovoljan. Svojim radnicima su redovno davali plate, prijavljivali ih i uplaćivali doprinose. Znam sigurno da brojni trgovci žale za njima“.

Procenjuje se da je u BiH početkom prošle decenije bilo oko hiljadu Kineza, a da taj broj danas ne prelazi četiri stotine. Ima i mešanih brakova, najčešće se radi o kineskim muškarcima i domaćim ženama. U Banjaluci je sklopljena jedna takva bračna zajednica, ali je par nedavno otišao u Kinu.

Autorka: Aleksandra Slavnić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković