Ko zaista piše evropske propise?

Pisanje propisa za 500 miliona građana Evropske unije nije lak posao, tim pre što propisi obuhvataju najrazličitija područja o kojima političari jedva i da nešto znaju. Zato je razumljivo to što traže pomoć stručnjaka. Ali ti stručnjaci i organizacije kojima pripadaju nisu baš uvek nezavisni.

Političar stranke Zelenih i izvestilac Evropskog parlamenta za reformu evropskih propisa o zaštiti podataka, Jan Filip Albreht i javno se požalio da su razne firme veoma aktivne u „uveravanju poslanika u njihovo mišljenje“. On je konstatovao da je tokom 2012. primio devet puta više poziva raznih lobista naklonjenih koncernima, nego što ih je primio od, načelno nezavisnih, nevladinih organizacija koje se bave tim pitanjem.

Ko je uticajniji: lobisti ili nevladine organizacije?

Marco Mas je uveren da taj pritisak i deluje na mišljenje poslanika i, na kraju, na propise koji se donose u Evropskoj uniji. On je među osnivačima platforme „LobbyPlag“ koja javno predstavlja čitava poglavlja u zakonskim predlozima Evropske unije koja su, od reči do reči, kopirana iz predloga lobista. Mas je uporedio i rečenice predloga koje su pisale nevladine organizacije i njegov zaključak je nedvosmislen: uticaj zagovornika privrednih koncerna i investitora je „mnogo, mnogo veći nego onaj nevladinih organizacija“.

Platforma koju je pokrenuo Mas sa svojim kolegama bavi se samo reformom propisa o zaštiti podataka u EU. S druge strane, politikološkinja Hajke Klifer sa univerziteta u Konstancu, u svom istraživanju o uticaju lobija na propise Evropske unije, došla je do drugačijeg zaključka. Ona tvrdi da jedva i da ima razlike između uticaja lobista i nevladinih organizacija.

Toj naučnici poznate su optužbe po kojima lobisti raznih kompanija i investicionih kuća masovno deluju u Briselu i praktično neograničenim finansijskim sredstvima u velikoj meri utiču na propise koje pišu evropski političari – mnogo više nevladinih organizacija. Ona je analizirala 56 postupaka evropskih institucija u donošenju raznih propisa i došla do neočekivanog zaključka: „Nisam mogla da utvrdim nikakvu značajnu razliku između uticaja lobista i uticaja nevladinih organzacija“.

Propisi sve blaži – i nepovoljniji za građane

Hajke Klifer objašnjava i postupak donošenja nekog propisa: „Ako pogledate kako poslanici moraju da obrade čitavu gomilu zakonskih predloga, a na raspolaganju imaju obično samo sekretaricu, jednog ili dva referenta i jednog praktikanta, onda možete da zamislite da im jednostavno trebaju mišljenja koja dolaze spolja.“

I Marco Mas se slaže da je poslanicima neophodna pomoć u donošenju zaključaka, ali on je uveren da, ako i dođe do promena, one po pravilu idu na korist određenim preduzećima i njihovim vlasnicima, a ne građanima: „Na primer, u prvobitnom predlogu propisa o zaštiti podataka od jedne velike američke firme se traži da se pridržava evropskih propisa o zaštiti podataka, ako želi da otvori filijalu u EU. Po novom predlogu, preduzeće može samo da odabere u kojoj zemlji želi da, na papiru, otvoriti filijalu i onda jednostavno da pogleda gde joj propisi o zaštiti podataka najviše odgovaraju.“ Njegov zaključak je nedvosmislen: stroga pravila se sistematski ublažavaju i to se lako može videti“.

I naučnica sa univerziteta u Konstancu pronašla je čitava poglavlja koja su kopirana iz predloga lobista. Ali, Hajke Klifer dodaje: „To nije fenomen koji se samo tiče privrednika, kopiraju se i predlozi nevladinih organizacija.“ Povrh toga, ona objašnjava da se pritisak na evropske političare vrši na dva načina: spolja i iznutra. Kod spoljnih oblika pritisaka reče je protestima i kampanjama koje se vode kroz medije.

Propisi EU uz večeru

Kod strategije „iznutra“ predstavnici pojedinih interesnih grupa trude se da stupe u kontakt sa poslanicima Evropskog parlamenta. „To može biti u obliku objavljivanja sopstvenih stavova i konsultacija u formalnim, zvaničnim forumima ili radionicama.“ Ali, pored toga, mogu se organizovati i saslušanja u Parlamentu i tako se stvaraju neformalne mreže. „Tako se, na primer, sastaju na ručku ili na večeri, ili lobisti organizuju primanja na koja su pozvani poslanici.“

Ako se sažme složenost tema koje moraju da obrade i mogućnosti koje evropskim političarima stoje na raspolaganju, nemačka naučnica smatra da su takvi zagovornici pojedinih interesa važan deo postupka u donošenju propisa koji čak i poboljšavaju sposobnost pronalaženja rešenja za probleme pojedinih institucija.

Doduše, priznaje ona, već i registar lobista koji deluju u Briselu pokazuje staru boljku: u početku je bilo zamišljeno da sve organizacije i udruženja koji deluju u institucijama Evropske unije u tom registru navedu čime se bave i ko ih plaća. Nakon veoma duge i mukotrpne diskusije, na kraju je takav registar zaista i uveden, ali u njega lobisti mogu, ali i ne moraju da se upišu. To ni Hajke Klifer ne smatra dobrim rešenjem.

„Niko nama ne govori šta da radimo“

S druge strane, političari EU osetljivi su i na samo spominjanje mogućnosti da „prepisuju“ propise od pojedinih lobista. „Evropska komisija nikada ne koristi tekstove koji su eventualno dospeli do nas preko neke lobističke grupe“, glasi odgovor portparola Evropske komisije Frederika Vinsenta. On objašnjava da se na internet-stranici Komisije mogu pronaći svi prilozi koji su dospeli iz javnosti, kao i to da se može videti koji predlozi su prihvaćeni.

Ipak političari Evropske unije svesni optužbi da „slušaju“ ono što im kažu direktori pojedinih kompanija, pa čak i komesarka EU za digitalizaciju Neli Kroes odlučno tvrdi: „Ni jedan lobista mi neće govoriti šta da radim, ni američki, niti bilo koji drugi.“

Autori: Dženifer Francek / Anđelko Šubić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković