Koliko su Nemci složni?

„Radar zajedništva“ fondacije Bertelsman posmatra međuljudske odnose, emocionalnu povezanost pojedinca sa kolektivom i stepen u kome je delatnost pojedinca motivisana zajedničkim dobrom. To se proučava na osnovu 31 indikatora koji su na različite načine spajani u devet takozvanih dimenzija. U sedam dimenzija se u direktnom poređenju istočnonemačke federalne jedinice nalaze na poslednjim mestima. To ne znači da je raskol u nemačkom društvu sve veći – na istoku zemlje se osećaj zajedništva posle nemačkog ujedinjenja razvijao, kako navode autori studije, „pozitivno, ali sporije nego na zapadu. Tim sociologa sa privatnog univerziteta Jakobs u Bremenu koji je izradio ovu studiju u razvoju društvene svesti u istočnih Nemaca vidi paralele sa razvojem situacije u zemljama bivšeg socijalizma. Tako je, na primer, relativno malo poverenje Istočnih Nemaca u svoje sugrađane tipično za države u kojima je društvenu klimu određivala kontrola. „Poverenje se brzo narušava – njegovo ponovno uspostavljanje iziskuje vreme i novac“, kaže Liz Mon, zamenica predsednika fondacije Bertelsman.

Na istoku je vrlo uznapredovalo poverenje u institucije kao što su pravosuđe ili policija. S druge strane, istočni Nemci su nezadovoljni svojim životnim standardom i smatraju da bi vlada trebalo da popravi nepravednu raspodelu u društvu. Kada je reč o raznovrsnosti društva, u gotovo svim saveznim državama se primećuje porast tolerancije prema homoseksualcima. No, mnogi Nemci sa velikom skepsom gledaju na imigrante. Većina ispitanika odobrava društveno angažovanje stranaca u Nemačkoj, ali većina je negativno raspoložena prema strancima koji u ovoj zemlji neguju svoj tradicionalan način života. No, smanjena interkulturna tolerancija izgleda neosnovano, jer je studija pokazala da u federalnim jedinicama sa najvećim udelom stranaca postoji najveće zajedništvo među građanima.

List Zeksiše cajtung (Drezden) tim povodom piše: „Mnogi još uvek idealizuju zajedništvo ljudi u bivšem DDR-u, jer im danas nedostaje tesna povezanost sa porodicom, prijateljima ili susedima. No, da li je kapitalizam za to kriv? Da li je Zapad uništio državu? Autori studije su opisali veze između zajedništva i blagostanja. Ljudi imaju više poverenja jedni u druge i međusobno se više pomažu kada im ekonomski ide dobro. Osećanje prelaska na sporedni ekonomski kolosek koje je zavladalo među mnogim istočnim Nemcima posle ujedinjenja, doprinelo je i rastu nepoverenja. Ali, i na Zapadu je konkurencija sve jača, baš kao i ekonomizacija društva. Ima dosta ljudi iz drugih zemalja. To ne mora da šteti zajedništvu. Nije tržišna privreda ta koja naređuje ljudima da ne veruju više jedni drugima.“

Komentator lista Lauzicer rundšau (Kotbus) smatra da je „DDR bio društvo zajedništva, ali da su se ljudi u tom društvu više ispomagali nego što su zaista pomagali jedni drugima. Nije nikakvo čudo to što se danas mnogi povlače iza svojih ograda, garaža i kuća i prebrojavaju svoju imovinu. Ono što studija stvarno pokazuje jeste nešto drugo. I 25 godina posle ujedinjenja, i dalje postoje fundamentalne razlike u mentalitetima. Socijalizam a la DDR je rana koja boli i posle više generacija.“

„Nije slučajno to što je osećanje zajedništva 25 godina posle pada Berlinskog zida manje u istočnim nego u zapadnim zemljama“, piše list Badiše nojeste nahrihten (Karlsrue): „Tamo gde stopa nezaposlenosti premašuje 10 odsto, mnoge ljude muče egsitencijalne brige. Osećaju se kao gubitnici jedinstva, a za to smatraju odgovornom novu državu. To nezadovoljstvo nalazi svoj ventil i u ovakvim istraživanjima. Jaz između istoka i zapada je još uvek veći nego što bi to mnogi želeli.“

Dnevnik Noje vestfeliše (Bilefeld) smatra da je „i pored svih nijansi, saznanje da se među Nemcima povećao osećaj zajedništva vrlo lepo. I pored svih debata o bogatim i siromašnim, homoseksualcima ili heteroseksualcima, crncima ili belcima, sve bolje podnosimo jedni druge. U durštvu beležimo sukcesivne pokrete ka jednom tolerantnijem i raznovrsnijem društvu... Debate o homoseksualnim fudbalerima ili naklonost ka Končiti Vurst pokazuju da se među ljudima polako menja mišljenje. Ali, ta promena stava ima veze i sa finansijskom sigurnošću. Jer, tek kada se zadovolje osnovne potrebe, kod ljudi se otvaraju i kapaciteti za potrebe drugih. To na ubedljiv način dokazuje da društvena nejednakost ima efekat padajućih domina. Oni koji žive u blagostanju – kako su pokazale mnogobrojne studije – ređe pate od hroničnih bolesti i žive duže. Takvi ljudi više veruju svojim sugrađanima i iz perspektive svoje sigurnosti su u stanju da tolerišu i životne projekte drugih. Obrazovanje je u tom sistemu ključni instrument – a to je jasna poruka politici.“