Komunizam u očima mladih

U jednom bioskopu u Varšavi sreli smo se sa pripadnicima generacije 89-te, jednim mladićem, Mačiejom, i tri prijateljice Kosijom, Asijom i Dorotom. Neki su još u gimnaziji, neki već studiraju. Mada se smeju i kikoću dok pričaju, ovi mladi ljudi ipak dobro promisle pre nego što odgovore na naša pitanja. Svi oni stanuju u betonskim višespratnicama, u pregrađu Varšave, znači, u okamenjenim recidivima poljskog komunizma. Inače, za ovo vreme znaju samo iz priča starijih ili sa televizije:

"Ne bih želela da se komunizam vrati. Mi smo drugačije vaspitani. Kada smo bili mali, mnogo toga je nedostajalo, ali tog se vremena baš i ne sećamo. Navikli smo na demokratsko, otvoreno društvo. Navikli smo da kažemo šta mislimo, možemo da radimo šta hoćemo, da krenemo u bilo kakve akcije … Sve možemo da kritikujemo. U komunističkom svetu sigurno se ne bi snašli…kaže Kasija, a i njena prijateljica Asija sličnog je mišljenja:

"Ta vremena odavno pripadaju prošlosti. Nemam baš pravu predstavu kako su izgledala. To je ograničena epoha. U redu, ona jeste deo poljske istorije ali, kod mene sve počinje iz početka, i u mom životu nema mesta za prošlost."

Daleko je komunizam za ove mlade ljude, a za aktuelnu debatu, ipak je blizu. Obračun sa poljskom tajnom službom i razotkrivanje njenih pripadnika bila je jedna od najvažnijih rasprava u dve godine vladavine Kačinskih. Stariji su žustro diskutovali, ali su mladi imali malo razumevanja – tenor je glasio: to su borbe iz prošlosti, a one se pre svega zloupotrebljavaju u političke igre oko vlasti. Bolje bi bilo da se brinemo o budućnosti, o obrazovanju ili privredi, umesto da se besmisleno kopa po prošlosti, kaže Mačiej. Za njega komunizam ne predstavlja ideološku, društveno-političku opciju, traženje boljeg, pravednijeg sveta, već neku vrstu modnog talasa, koji je došao i otišao, a koji je u estetskom smislu pretrpeo neuspeh:

"Sivilo. Asfalt. Betonske zgrade. Ružna moda. Tužni ljudi... Ali, čuo sam i ekstremna mišljenja- da su ljudi imali vremena, da su svašta mogli da rade, da nisu morali da misle samo na novac…Komunizam je gotovo postao mit. Ili ima ružno lice ili predivno- izmedju toga nema ničega. U neku ruku je nestvarno", kaže Mačiej.