Kraj misije u Libiji bez kapi NATO krvi

Zemlja je oslobođena, Gadafi je mrtav, pobunjenici su preuzeli vlast - za NATO u Libiji, nema više posla. Posle sedam meseci, vojni savez danas odgovornost predaje Prelaznom nacionalnom savetu bivših pobunjenika. Istovremeno ističe i mandat UN: ukidaju se zabrana leta i odobrenje za vojnu akciju u cilju zaštite civilnog stanovništva.

„Mi smo izvršili svoj vojni zadatak“, izjavio je generalni sekretar NATO Anders Fog Razmusen. „Istorijski mandat“ Ujedinjenih nacija u potpunosti je ispunjen. Okončana je „jedna od najuspešnijih misija u istoriji NATO“. Senku na uspeh baca to što još uvek nije u potpunosti razjašnjena smrt Moamera el Gadafija i javno prikazivanje njegovog leša. Francuski ministar spoljnih poslova Alan Žipe kaže da cilj nije bio ubistvo Gadafija, već „da ga prisilimo da preda vlast“.

Visoka cena za diplomatiju

Od 28 članica NATO, samo njih 12 je direktno učestvovalo u vojnoj akciji u Libiji, na čelu sa Francuskom, Velikom Britanijom i Sjedinjenim Američkim Državama. Nemačka nije pristala na tu međunarodnu vojnu misiju i zbog toga je izazvala nezadovoljstvo među saveznicima.

Od kraja marta, avioni NATO su u Libiju imali 26.000 letova. NATO je time sproveo zabranu leta, bombardovao Gadafijeve trupe i njihova skladišta oružja, stvarajući tako pobunjenicima mogućnost da preuzmu vlast u zemlji.

U Libiji nije poginuo ni jedan vojnik Alijanse. Za sada se još ne zna broj žrtava na kopnu, u borbama između pobunjenika i Gadafijevih pristalica, ali se sigurno radi o desetinama hiljada.

Tomas Jeger, profesor međunarodne politike na Univerzitetu u Kelnu kaže da nema sumnje u to da je misija u Libiji bila vojno uspešna: „Politički, međutim, to izgleda sasvim drugačije. Rezolucija o Libiji stvorila je duboki jaz između onih koji su bili za nju, dakle Velika Britanija, Francuska i SAD, i onih koji bilo uzdržani, kao što su Kina, Indija, Rusija, Brazil i Nemačka. Osim toga EU se osramotila jer nije nastupila jedinstveno. Ova misija je imala visoku diplomatsku cenu.“

Prekoračenje rezolucije UN

NATO tu misiju ne bi trebalo da koristi kao model za budućnost. Jer jasno je da ne mogu sve misije da se uspešno sprovedu sa relativno niskim rizikom, samo iz vazduha i bez kopnenih snaga. Bivši ministar odbrane SAD, Robert Gejts, kaže da je misija u Libiji pokazala neke slabosti NATO: „Ima članica NATO koje snose teret i rizike akcija, kao i onih koje koriste prednosti saveza, ali ne žele da se upuštaju u rizične situacije.“

Politikolog Tomas Jeger vidi u misiji NATO u Libiji je još jedan problem: „Vojni savez je prekoračio mandat UN. Rezolucija SB UN 1973 odobrava ’sve potrebne mere’ u cilju zaštite libijskog civilnog stanovništva. Međutim, 15. aprila, u članku ’Vašington posta’ čiji su autori Barak Obama, Nikola Sarkozi i Dejvid Kameron i koji su objavili i britanski ’Tajms’ i francuski ’Figaro’ piše: ’Gadafi mora da ode zauvek’. Time je formulisan ratni cilj kojeg nema u rezoluciji. Činjenica da Nemačka nije učestvovala u vojnoj operaciji u Libiji je u redu, jer nije bilo jasno da će sve proći tako glatko. U Libiji je za NATO najbolji scenario postao stvarnost“, ocenjuje Jeger.

Autorke: Mirijam Klausner / Dijana Roščić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković