Kriza automobilske industrije

2005-ta nije bila dobra godina za automobilsku industriju. Skoro svi veći proizvodjači automobila u svetu su proizvodili više vozila nego što su mogli da prodaju.To je dovelo do medjusobne bitke na tržištu ko će dati kupcima veći pospust, što se, opet, negativno odražavalo na maržu. Uprkos svim merama da se izadje u susret kupcu, visoke cene automobila nisu dozvoljavale da se ostvari očekivana prodaja.

Da bi koliko-toliko sanirali gubitke, proizvodjači automobila su vršili sve veći pritisak ne samo na zaposlene, već i na isporučioce delova za vozila. Posledice ovakvih prilika nisu izostale. Tako je, recimo, najveći američki proizvodjač delova za automobile, Delfi, bankrotirao, što je opet dodatno opteretilo inače već uzdrmanog najvećeg proizvodjača automobila na svetu Dženeral Motorsa.

Ipak, protekla godina je jedno jasno stavila na znanje. Naime, dosadašnji moto u autoindustriji «too big to fail», odnosno «suviše veliki da bi bankrotirao» više ne važi. U medjuvremenu je postalo izvesno da sudbina da bude preuzet od drugog, da postane insolventan ili sasvim da propadne može stići svakoga, pa i gigante kao što je na primer Dženeral Motors. Svesna te činjenice i branša je reagovala na odgovarajući način.

Dženeral Motors je započeo borbu za preživljavanje i u Sjedinjenim američkim državama je otpustio hiljade radnika. Prethodne godine je taj koncern preduzeo iste takve mere u svojim evropskim filijalama, odnosno u svojim firmama-ćerkama. To su osetili i zaposleni u Nemačkoj, pre svega u fabikama Opela u Riselhajmu i Bohumu.

Ali i u Foksvagenu je nastupilo drugo vreme. Taj koncern je, recimo, angažovao menadžera Volfganga Bernarda, koji je, pak, u branši poznatiji kao neko ko nemilosrdno sprovodi mere sanacije, nego kao menadžer koji na tržištu promoviše odredjenu firmu. Bernard je odmah izneo svoj plan, kojim bi koncern trebalo da ostvari bolji profit, a koji je izazvao buru negodovanja jer predvidja ukidanje deset hiljada radnih mesta. U očima sindikata IG-Metal, koji štiti interese zaposlenih u automobilskoj industriji, Bernard je čovek koji se ponaša kao kauboj na Divljem Zapadu.

Ali u branši su na glasu i neke znatno surovije ličnosti od Volfganga Bernarda. Tako, recimo, Karlos Gosen ima nadimak «Ledolomac». Jedan američki privredni magazin je u članku o njemu napisao da on poseduje «suptilnost električne testere». Gosen je svojevremeno iz francuskog Renoa poslat u Japan, kako bi tamo smanjio troškove kod Nisana. On je to učinio toliko revnosno i oštro da je dobio nadimak «Ledolomac», ali i direktorski položaj u obe fabrike.

I Ford je protekle godine pokušao da se stabilizuje. Samo u fabrici u Kelnu koncern je ukinuo hiljadu radnih mesta. Još više od toga branšu uznemiruje i najava Forda da će znatno smanjiti i broj firmi koje isporučuju delove za vozila.

Dajmler-Krajsler će u Mercedesu ugasiti hiljade radnih mesta. A čak i u drugom proizvodjaču automobila iz Štutgarta, Poršeu, koji je godinama poslovao pozitivno, sve je manje optimizma. Porše je, naime, posle dužeg premišljanja prošle godine odlučio da kupi 20 odsto vlasništva Folksvagena. Ta kupovina, medjutim, podrazumeva i odredjene troškove, čiji se uticaj na ukupno poslovanje, odnosno na profit koncerna zasad ne može sagledati.

Sve u svemu: automobilska industrija se ne nalazi u krizi samo u Nemačkoj. A kao i u svakoj krizi, sada treba da se vidi da li će se ona još više produbiti ili će doći do ozdravljenja. Zato će 2006. godina biti vrlo značajna za čitavu branšu.