Kriza promenila odnos snaga u EU

Martin Šulc, nemački socijaldemokrata i predsednik Evropskog parlamenta, uporedio je aktuelnu politiku evropskih premijera i predsednika, na jednom od susreta na vrhu u oktobru 2011. godine uporedio sa Bečkim kongresom. Početkom 19. veka malo je evropskih velesila bilateralna pitanja rešavalo tajnim pregovorima. Demokratija je u to vreme bila nepoznanica. Zakone u Evropskoj uniji bi zapravo zajednički trebalo da donose Savet ministara, dakle predstavnici zemalja članica, i Evropski parlament kao telo koje zastupa interese građanki i građana. Zadaci Evropske komisije su izrada nacrta zakona i sprovođenja sporazuma EU.

Toliko o teorijskim osnovama i radu EU koji su zacrtani Lisabonskim sporazumom. Međutim, taj sistem od početka dužničke krize u proleće 2010. godine više ne funkcioniše. Da bi se Grčka spasila od bankrota, predstavnici država članica delovali su "ad hoc". Osnovali su fond za spasavanje evra kao preduzeće koje posluje u skladu sa luksemburškim zakonima i sklopili međunarodno-pravne ugovore. Sve to odvijalo se mimo postojećih institucija i procedura. Obrazloženje zvuči plauzibilno: vreme i finansijska tržišta stvarali su pritisak, a institucije Evropske unije nisu bile u stanju da deluju dovoljno brzo.

Bez demokratije na evropskom nivou

Evropski parlament i nacionalni parlamenti odluke donesene preko noći smeli su ili samo da prime na znanje, ili naknadno da odobre. Te su okolnosti sada kulminirale potpisivanjem fiskalnog pakta. Ovaj novi međunarodno-pravni sporazum potpisalo je samo 25 od 27 članica EU. Isti u okviru Evropske unije nije bilo moguće sprovesti. I nemačka kancelarka Angela Merkel, koja se za pakt izborila zajedno sa tadašnjim francuskim predsednikom Nikolom Sarkozijem, priznala je da je taj sporazum van svih dosadašnjih pravnih okvira u Uniji - „drugo po redu najbolje rešenje“.

Dužnička kriza potvrdila je da staro načelo „ko plaća, taj kolo vodi“ važi i u evropskoj politici. Budući da su samo zemlje članice finansijski dovoljno snažne da spase slabije države, Evropski savet jedino je telo za izlaz iz krize. Evropskoj komisiji preostalo je samo vođenje statistika i pisanje izveštaja, žali se predsednik Komisije Žoze Manuel Barozo. Evropski parlament mogao je da učestvuje u donošenju odluka samo o tzv. six-packu, novom paketu pooštrenih zakona o ekonomskom upravljanju. Bitne odluke donesene su mimo poslanika.

Više demokratije u Evropi ne mora nužno da dovede i do bolje politike, upozorio je berlinski politolog Herfrid Minkler u razgovoru za nemački nedeljnik Špigel. On kaže da demokratija ne mora da dovede do vladavine bolje evropske elite. „Oni koji danas zagovaraju demokratizaciju Evrope igraju veoma smelu igru koja lako može dovesti do raspada Evrope. Moguće je da oni koji u demokratizaciji vide rešenje krize toga uopšte nisu svesni. Demokratizacija je za njih automatski refleks na krizu. Ali za demokratiju su potrebni uslovi kojih u Evropi trenutno nema.“ Evropa, smatra Minkler, nema naciju, politički je podeljena i etnički kvotirana. Nepoverenje ljudi prema Evropi duboko je ukorenjeno, što pokazuje i loš odziv birača na izborima za Evropski parlament, objašnjava Minkler i dodaje: „Uprkos svim svojim greškama i nespretnostima elite su te koje Evropu drže na okupu. Da li bismo onda morali da razmišljamo o demokratizaciji, ili pak o boljim upravljačkim sposobnostima elite“, retorički je pitao Minkler u razgovoru za Špigel.

Merkel plaća, pa i diriguje

Nemačka i Francuska oduvek su bile pokretačka snaga evropskog razvoja. Kriza je pokazala da Nemačka kao finansijski najmoćnija evropska država ukazuje na pravac ka izlasku iz krize. U tome za sobom vuče Francusku. Nemačka kancelarka Angela Merkel kaže da se nije nametala kao osoba koja će preuzeti vodeću ulogu u tom zadatku. Zemlje pogođene dužničkom krizom prebacuju joj da predugo okleva i odugovlači. Manje države zameraju da velika Nemačka užurbanim tempom sprovodi svoje zamisli. Nemački ministar obrane Tomas de Mezijer i član Hrišćansko-demokratske unije, stranke kancelarke Merkel na bezbednosnoj konferenciji u februaru 2012. godine, upozorio je da Nemačku ne bi trebalo preopterećivati. „Kada drugi energično insistiraju na tome da preuzmu vođstvo, često samo traže novac“, rekao je de Mezijer. Dokle god je dužnička kriza glavna tema u Evropi, vlade na nacionalnom nivou – prvenstveno Nemačka – ostaće njeni centri moći. Istovremeno, britanski istoričar Timoti Garton Eš tvrdi kako je Nemačka u Evropi, koja je iz dana u dan sve slabija, protiv svoje volje postala „kvazi-hegemonistička“.

Centralna banka kao "centar moći"

Uloga Evropske centralne banke (ECB) u Frankfurtu na Majni u ovoj krizi značajno je ojačala. ECB je u suštini zadužena za stabilnost evropske valute u 17 zemalja članica, koje imaju evro kao zajedničku valutu i trenutno je jedina institucija Evropske unije koja je u stanju brzo i dugotrajno na utiče na tržišta – i to bez parlamentarne kontrole. ECB privatnim bankama daje jeftine kredite, povećava količinu novca u opticaju i kupuje obveznice država evrozone koje su u stisci. Međutim, u vremenima krize kritika na račun Evropske centralne banke baš i nema, oglasila se samo nekolicina dežurnih nemačkih čuvara stabilnosti.

Međutim, novi predsednik banke Mario Drahi se ne osvrće. Svestan je da, kratkoročno gledano, samo ECB može da ublaži posledice krize i održi bankarski sistem u životu. Mnoga ispitivanja javnog mnjenja sprovedena u zemljama Unije pokazuju da građani od mera kojima Evropski savet pokušava da pobediti krizu ne očekuju mnogo. Samo četvrtina Britanaca, Francuza i Nemaca veruje da će ti silni zaključci sastanaka na vrhu dovesti do srećnog završetka. Pa ipak, većina stanovnika evrozone prema anketama misli da će zajednička valuta postojati i za deset godina.