Krvavo „oslobađanje“ Tibeta

Tadašnje rukovodstvo Kine sa Mao Cetungom na čelu nastojalo je da spreči međunarodno priznavanje Tibeta. Odlučeno je da se to pitanje hitno reši i da se što pre sprovede ujedinjenje Kine. Tibetanske trupe nisu imale snage da pruže odlučan otpor. Bila je to borba između Davida i Golijata.

Tibetanska vlada je 1951. godine bila prinuđena da prizna Tibet kao sastavni deo Kine. Zauzvrat je Kina dozvolila Tibetu duži prelazni period za sprovođenje reformi. Godine 1954. dalaj lama dao je svoj glas na izborima za kineski Narodni kongres. Mao Cetung je ionako smatrao da se pitanje Tibeta ne može rešiti samo vojnim sredstvima. On je podržavao značaj tibetanske istorije i kulture. Posle se ispostavilo da je to bila greška, jer je 1959. na Tibetu izbio ustanak.

Ustanak budista

Prethodno je kinesko rukovodstvo intenziviralo napore u suzbijanju tzv. „dalaj lamine klike“. To je rezultiralo sve većim otporom Tibetanaca, a na kraju i nasilnim demonstracijama. Kada su izbili otvoreni sukobi, tibetanski duhovni vođa dalaj lama bio je prisiljen da pobegne. Pobeglo je još 80.000 Tibetanaca. Među njima i Phukang Rinpoče. Taj 66-godišnjak danas živi u blizini Bona. On se priseća dolaska Kineza na Tibet:

„Kada su Kinezi došli u naš glavni grad Lasu, moj utisak bio je sasvim drugačiji. Mislio sam da su oni jako ljubazni i da pomažu stanovništvu.“

Ali 1957. situacija se naglo preokrenula. Kina je na istoku Tibeta krenula sa socijalističkim reformama. Kada su se ljudi usprotivili, ustanak je ugušen u krvi. On se završio prvim talasom izbeglica, kaže Phukang Rinpoče i dodaje:

„Mnogi su iz istočnih pobegli u centralne delove Tibeta. Tada smo po prvi put sreli veliki broj izbeglica i tako je to počelo.“

Kinezi - odlazite!

U martu 1959. godine dalaj lama dobio je poziv da sam dođe u kinesku vojnu bazu na jednu svečanu ceremoniju. Tibetanci su to shvatili kao mogućnost za otmicu. Okupili su se oko letnje palate dalaj lame i sprečili ga da ode u kinesku vojnu bazu. To je bio početak velikog ustanka. Phukang Rinpoče se priseća:

„Situacija je bila ozbiljna i napeta. Građani su organizovali spontane demonstracije. Vikali su: Mi smo suverena zemlja, Kinezi neka idu! Tibetanci su emocionalni. A svuda su stajali naoružani kineski vojnici. Tada mi je postalo jasno da to neće izaći na dobro.“

Demonstracije i ustanak ugušeni su u krvi. Kineski vojnici pratili su kolone izbeglica i gotovo ih sustigli pred granicom Indije. Neko se dosetio da skupi goveda, tako da smo mi mogli da pobegnemo preko brda prekrivenih snegom, kaže Phukang Rinpoče i tužno dodaje:

„Poslednje kolone izbeglica Kinezi su sustigli te večeri. Mnogi su ubijeni.“

Phukang je imao sreću. U Indiji je završio studije budizma, a posle je došao u Bonn, gde i sada živi.