Krvlju mladih ozidao svoj manifest

Glavna tema nemačkih dnevnih listova je masakr u Norveškoj. „Ima događaja“, piše tim povodom komentator Frankfurter algemajne cajtunga, „koji se ne mogu komentarisati, o kojima se samo može razmišljati, pa i to je već neopisivo bolno. Napad u Oslu i ubistvo 86 dece i mladih na ostrvu Utoji, najnoviji su vrhunac u beskonačnom nizu takvih događaja koji se ne mogu objasniti. Delanje ovog počinioca ne može se razumeti ni sredstvima politike ni društva ni vere ni ezoterije. Jedina kategorija koja se u to uklapa jeste – ludilo. […]

Vredno je sveg truda da se razmišlja o tome kako bi ovakva zlodela ubuduće mogla da se spreče. To nije bezizgledno, kao što je pokazao slučaj ’bombaša sa koferom’ u Nemačkoj. Sve i ako nema garantija uspeha, postoje dva puta koja vode ka cilju. Jedan je mnogo podrobnije nadgledanje interneta, koji je očigledno postao poligon za najavljivanje, pa na neki način i uvežbavanje, ovakvih zlodela. Pošto vlasti to ne mogu same, stvar će zavisiti od budnosti samih građana koji treba da prijave ono što im je sumnjivo – bilo da se radi o fanaticima koji bi da popravljaju svet ili o dečjoj pornografiji…“

„Napad na sopstveni narod, ubijanje sopstvenih sunarodnika kao iživljavanje bolesne fantazije, spada u karakteristike terora ekstremne desnice“, piše Zidojče cajtung. „Oruđe atentata su obično bombe – kao u Oklahomi 1995, na železničkoj stanici u Bolonji 1980, ili u napadu na Oktoberfest iste godine. Međutim, Anders Brejvik je ubijao mlade – koje je izabrao za svoje neprijatelje – pri čemu je mnoge među njima lovio pojedinačno. Ali, i u tome je manju ulogu imalo ludilo a veću – isterivanje jednog koncepta do krajnjih granica. Jer, svaka eskalacija ubijanja, u logici ovog teroriste važi kao pokazatelj odlučnosti. Bile su mu potrebne žrtve da bi svom manifestu dao težinu poruke koju niko ne može da ignoriše. To je ono što treba ozbiljno shvatiti. Ovo nije bilo delo smetenog čoveka."

List Frankfurter rundšau podseća da „na međunarodnim listama Norveška blista kao najmiroljubivija, najsrećnija, najljubaznija zemlja. […] Šok [posle ovog zlodela] daje povoda za refleksije i samokritiku. Prebrzo smo – političari, stručnjaci za terorizam i novinari – posle prvih vesti o masakru izvukli islamsku kartu. I pored svih ograda, znajući da ništa još nije dokazano, nismo mogli da zamislimo drukčije motive od osvete muslimanskih fanatika za rat u Avganistanu ili za karikature o Muhamedu. Umesto toga, imamo posla sa masovnim ubicom koji sebe vidi kao antiislamskog krstaša koji mrzi multikulturno društvo. […] Pogrešni prioriteti policije? Stvar nije tako jednostavna. Bez pažljivog praćenja islamističke scene, sa te strane bi verovatno bilo više napada. Policija je nekoliko puta zaustavila takve planove neposredno pred njihovo izvršenje. Naivno je verovati da bi pomnijim praćenjem interneta policija mogla da spreči atentate. Brejvik je bio aktivan kao desnoradikalni bloger, ali takvih ima na hiljade, a mnogi se izražavaju još brutalnije.“

Di velt piše da je „Masakr u Norveškoj uzdrmao temelje tog otvorenog društva. Ali, kada premijer Stoltenberg to poredi sa Drugim svetskim ratom kada je reč o težini zločina, onda to zvuči nesrazmerno rogobatno. On verovatno nije imao na umu ništa drugo do potresenost i užas koji ubijanje i nasilje izazivaju kod ljudi koji su videli šta se desilo i koji sa tim slikama i sećanjem moraju da nastave da žive. Žestina sa kojom je uništavanje prodrlo u svakodnevicu podseća na svaki ubilački pohod, na svaki samoubilački atentat, pa i na košmar u Njujorku od 11. septembra. Mržnja islamistički motivisanog čina pogodila je veliko srce Amerike koje je kucalo poslovnim tornjevima Menhetna. […] Ove rane će teško zaceliti. Posebno u zemlji kao što je Norveška. No, možda će ona upravo posle ovog napada steći i snagu. Otvorena društva su jača nego što veruju da jesu – ako veruju u sebe.“

Priredio: Saša Bojić
Odg. urednik: Nemanja Rujević