Kucnuo je čas za Evropu

"Zemlji na takvom geopolitičkom položaju i sa takvom etničkom raznovrsnošću potrebno je da njeni političari budu veoma oprezni i delikatni“, govorio je u prvoj polovini 90-tih godina gruzijski predsednik Eduard Ševardnadze. Njegovom nasledniku Mihailu Sakašviliju nedostaje i jedno i drugo. I još gore, on traži sukob sa nadmoćnim susedom, poseže za oružjem i bojažljivo poziva inostranstvo u pomoć, nakon što mu je Rusija, isto tako tenkovima i vojnicima, ukazala na to dokle može da ide.

Ceo svet se pita, zašto je Sakašvili sada otpočeo ovaj konflikt. Verovatno je nameravao da SAD uzme za taoca. Amerika već godinama isporučuje oružje Gruziji, poslala je tamo na stotine vojnih savetnika. Sakašvili se verovatno nadao da će moći SAD da uvuče u sukob, da može da uplaši Moskvu kako ona ne bi ušla u direktno sukobljavanje sa Vašingtonom. Ako je to bila računica gruzijskog predsednika, onda se temeljno preračunao i u kavkaskom regionu priredio strašno krvoproliće. Na hiljade ljudi izgubilo je živote. Više hiljada je u bekstvu. Kad tad, Sakašvili će za to morati da odgovara.

Američka podrška malo vredi

Rusija će morati da iskoristi priliku i celom svetu pokaže koliko je sada vredna podrška Amerike. Ne baš mnogo. Za razliku od Sakašvilija, američki predsednik Džordž Buš dovoljno je razuman. Zbog regionalnog konflikta, on neće rizikovati rat sa nuklearnom silom. Bela kuća zna da, gledano na duži rok, svaki rat koji potraje doprinosi poskupljenju nafte i gasa. To je loše za američku konjukturu, a izvozniku sirove nafte Rusiji donosi zaradu koja se meri milijardama. Politička elita u Vašingtonu van sebe je od besa.

U vojnom pogledu, Gruzija je ovaj rat već izgubila. Malu pobedu predstavljalo bi već stacioniranje jedinica koje nisu ruske na granici sa Južnom Osetijom i Abhazijom, posle uspostavljanja primirja. Bio bi to kompromis koji bi Rusija mogla da prihvati, pogotovo što bi tako bio očuvan njen uticaj na Kavkazu. Amerika je umešana u sukob i zato ne može da nastupi kao posrednik.