Wohin mit unseren Alten?

Renate Lingenau svakoga dana dolazi u naselje za starije osobe. Donosi ručak majci, brine se o njenom domaćinstvu, vozi je kod lekara. Njena majka živi u naselju za stare, a ne u staračkom domu. Tu svi stanuju u svojim stanovima koji su arhitektonski rešeni tako da se na bilo koje mesto može doći u kolicima, ali negovatelja ili stalne brige o starijima – nema.

Takav smeštaj mnogo je jeftiniji od smeštaja u domu sa stalnom negom. Cena koju treba platiti za takvu uštedu jest da se stare osobe moraju same da se brinu o sebi. Nije to samo stvar nege – majci Renate Lingenau ponekad je dovoljno to da zajedno sede za kuhinjskim stolom i malo popričaju.

Ona je samo jedna od oko milin građana Nemačke koji se svakog dana moraju da brinu o nekoj starijoj osobi. Takvih će biti sve više: već sad je svaki stanovnik te zemlje stariji od 60 godina, a kako raste njihov broj, raste i broj osoba kojima je potrebna nega. Pre desetak godina bilo ih je oko dva miliona – danas ih je već dva i po miliona.

Sat i po na dan

Majka Renate Lingenau je, po nemačkoj kategorizaciji stepena potrebne nege, svrstana u prvi, najlakši stepen. Treći stepen označava osobu koja je potpuno nepokretna, ali i tada to zvanično znači da je toj osobi potrebno najmanje 90 minuta tuđe pomoći.

Tuđa nega, kako to obično biva, u stvarnosti u velikoj meri zavisi od trenutnog stanja bolesne majke, odnosno od toga koliko ona zaista može da obavlja stvari sama. Ona boluje od artroze, zbog natečenih zglobova ponekad joj je potrebna pomoć i kod najjednostavnijih stvari.

Ta 81-godišnja udovica ne krije radost kada vidi koliko se njena ćerka brine o njoj. Neko vreme dolazili su joj profesionalni negovatelji ambulantne službe, ali s njima ima loših iskustava. „Mog muža je negovala takva ambulantna služba“, objašnjava starica. I njena ćerka se dobro seća kako je to bilo: „Da, oni su dolazili, u minut tačno su obavljali sve što su morali, tražili su potpis za izvršenu uslugu i već su bili na vratima.“ Za nekakav razgovor sa starcima ili barem za nekakav bliži odnos, jednostavno nije bilo vremena.

„Gde da nađemo vremena?“

Brigit Rac uzdiše kada čuje takve prigovore o bezdušnom odnosu negovatelja prema štićenicima. Ona vodi ambulantnu službu nege Karitasa u Bonu i sama je počela tako što je obilazila starce i nemoćne. Zato zna koliko je to teško i koliko malo vremena negovatelji imaju: „Ti obilasci su planirani tačno u minut. I negovatelji se žale da nemaju vremena da se posvete štićenicima“, kaže šefica ambulantne službe Karitasa.

A realnost je da svaki od njih u jednom danu ima 15 do 25 štićenika za koje mora da se pobrine. Ako se neka koleginica ili kolega razbole, onda se lako dogodi da se i za 30 staraca dnevno mora obaviti bar ono najnužnije.

„Najgore za negovatelje je to što svaki neočekivani događaj može da promeni čitav plan obilaska koji je izračunat u minut“, žali se Brigit Rac. Kad ne može da nađe mesto za parkiranje, kada se izvode nekakvi radovi na putu pa se putuje duže ili štićenik kojem treba dugo vremena da otvori vrata... Svaka sitnica poremeti čitav plan i radni dan se otegne u nedogled.

Skupo, skuplje, ne može da se plati...

Zato je i Renate Lingenau srećna zbog toga što uspeva da se brine za svoju majku. Ali kako će to izgledati za nekoliko godina kada se zdravstveno stanje njene majke pogorša? „Onda ćemo ipak morati da razmotrimo opciju sa staračkim domom“, kaže ćerka. Ali majka o tome ne želi ni da čuje: „Mogu ovde da živim i ovde da umrem. I drugima je tako bilo“, tvrdi bolesna starica.

Odmah počinje žustra rasprava oko tog osetljivog pitanja. Majka ne želi da iz svog dvosobnog stana ode u nekakav starački dom, a ćerka ne zna kako će naći vremena da se brine za majku ako joj bude potrebna celodnevna nega. Pored toga, velik je problem i novac. Privatne službe i dobri starački domovi su skupi, a njena mama, kao i mnoge žene njenog naraštaja, ima tek skromnu mirovinu.

Čak i zakonski, za stare osobe koji nemaju novaca njihovi naslednici obavezni su da snose troškove. Ali smeštaj u domu sa potpunom negom može da košta i više nego što zarađuje neka osoba sa dobrom platom. I nemački Zaovd za statistiku utvrdio je da danas ima na stotine hiljada starijih osoba koje nemaju dovoljno novaca za stacionarni smeštaj. Razliku tada moraju da plaćaju naslednici ili država, ali tek onda ako ni deca nemaju novca.

Tu je krevet, obed i ništa više

S druge strane, ni starački domovi nisu neka velika sreća – doduše, bolesna starica će dobijati tri obroka dnevno i potrebnu njegu. Već i to bi za ćerku bilo veliko olakšanje, ali, osim hrane i pomoći prilikom kupanja i oblačenja, ni u domu niko nema vremena.

Izuzetak je ako se u tom staračkom domu nađe neko kao što je Laura Jakobs. Ta 28-godišnja devojka pomaže u staračkom domu u Minsteru bez ikakve plate. Još kao studentkinja radila je u staračkom domu da bi zaradila za studiranje i nekako joj je ostala u srcu ta briga za starce.

Tog dana brine se samo za jednu stariju ženu. Jednom nedeljno samo njoj posvećuje svo svoje vreme: „Najveći deo vremena koji provodimo zajedno odlazi na razgovor“, objašnjava Laura Jakobs. Ponekad obavlja i poslove negovateljice; konačno, to je već radila, a drugi radnici u domu presrećni su kada im neko pomaže jer ionako imaju previše posla.

Ali takva nega za starije osobe jedva da je moguća iz materijalne koristi. Problem sa nedostatkom negovatelja leži i u tome što su im i plate relativno skromne. Istovremeno, kada se dogodi da neki od štićenika u oporuci ostavi novac osobi koja ga profesionalno neguje, to za negovatelja može da bude izuzetno opasno. Na žalost, zbog mnogo slučajeva zloupotrebe, sudovi pomno paze na takve testamente i lako se može dogoditi da negovatelji budu optuženi za iznuđivanje i da ostanu bez posla.

A ja?

Uopšte, još uvek se čini da je najbolji i jedini način da se porodica same brine oko svojih starijih članova, bar kao što to još uvek radi Renate Lingenau. Ona se oprašta od svoje majke, obećava da će opet doći sutra, ali tek kad zatvori ulazna vrata majčinog stana može da pokaže koliko joj je sve to naporno. Nekada je možda bilo drugačije, sa velikim porodicama i u seoskim domaćinstvima gde su zajedno živele tri ili čak četiri generacije.

Ali ona je sama sa svojim mužem za kog takođe želi da nađe malo vremena. A ko će se brinuti o njoj kada dođe u godine svoje majke – o tome ne želi ni da razmišlja.

Autori: A. Peters / A. Šubić
Odgovorni urednik: I. Đerković