Kult (ne)rada u Srbiji

Sociolog Srećko Mihajlović u razgovoru za DW kaže da je očito da građanima Srbije, a pogotovo mlađem delu populacije, nedostaje normalan odnos prema radu, što je, po njemu, posledica duha vremena u kojem živimo u Srbiji:

“Očito je da građanima Srbije, pogotovo mlađem delu populacije, nedostaje jedan normalan odnos prema radu, kao izvoru prihoda i kao izvoru još nekih drugih vrednosti. Jednostavno, živeli smo u vremenu i u zemlji gde su neki drugi oblici življenja omogućavali da se dođe do određenih prihoda i uopšte do boljeg života i to je izgleda ušlo u mentalitet mladog čoveka. Ali, treba imati na umu da je ceo sistem tako orijentisan. Pogledajte samo naše školske udžbenike, tu je više prisutan kult religije nego kult rada; više se govori o potrebi verovanja nego o potrebi da se radi. Pogledajte medije, koliko tu imamo napisa, slika koji govore o radu, a koliko onih koji govore o neradu i životu u neradu Tako da je duh vremena, klima u kojoj živimo takva da se o radu govori kao o nečemu što nije naročito poželjno, a pritom naravno svi želimo da dobro i pristojno živimo.”

Mihajlović kaže da je takav prezirući odnos prema radu donekle i razumljiv:

“Taj mlad čovek u očima okoline, svojih drugova i prijatelja ispada budala koja, eto, radi, a može se i na druge načine i lakše živeti. Sama činjenica da mi u našim porodicama imamo roditelje koji, sa svojim malim penzijama, izdržavaju decu od 35 i 40 godina, govori o stanju u kojem se nalazimo, o spremnosti tog mladog čoveka da podnosi tu situaciju nerada, i da živi tek nešto izvan ivice bede, samo da se ne bi radilo. Nama je ispod časti raditi posao koji je izvan naše struke, nama je ispod časti raditi fizički posao, nama je ispod časti obrađivati zemlju. Jednostavno, samo neke posebne vrste radova, koje su dobro plaćene, imaju cenu kod našeg čoveka.”

Mihajlović još kaže da privatizacija, i kada bude sprovedena do kraja, neće moći u potpunosti da reši problem lošeg odnosa prema radu. Nešto bi u promeni sistema vrednosti, dodaje Mihajlović, trebalo da učine i političari, ali oni su prezauzeti sobom i od sebe ne vide nikog drugog.