Kulturom protiv agresivnosti

“Republika” nosi i podnaslov “glasilo građanskog samooslobađanja”, a glavni urednik Nebojša Popov za DW objašnjava zašto:

“Sve vreme dok je vitlalo nasilje, mi smo mu se suprotstavljali, ali je osnovna ideja i dalje bila ideja o građanskom samooslobađanju. Dakle, aspiracije građana da budu slobodni, da žive u demokratskom poretku bile su nam trajna inspiracija i motiv.”

Od građanskog samoooslobađanja, demokratije i slobode daleko smo dok god u društvu preovlađuje kultura nekažnjavanja zločina:

“Dokle god je u javnom mnjenju dominantna ideologija da je dozvoljeno ubijati i to pravdati nekim višim ciljevima, svako ko je sklon nasilju može sebe smatrati zaštićenim takvom ideologijom koja dominira. Dakle, ne samo da je on zaštićen personalno nekim moćnim čovekom iz vlasti ili iz policije, ili nekim tajkunom, nego oseća da ga štiti ta ideologija.”

Zbog toga, smatra Popov, treba neprestano, makar i iz katakombi, podsećati da Srbija ima vrednosti kojima može da se podiči kada je kultura u pitanju:

“To je izuzetno važan događaj, tu se obnavlja kultura koja je jedina sposobna da obuzda agresivnost u ljudima.”

Ipak, iako je malo onih koji se uopšte odvaže da u javnom govoru i prostoru podsete na vrednosti srpske kulture, sve je više onih koji bi da ućutkaju i te malobrojne glasove koji pozivaju na normalan život:

“E, sada posmatramo kako se pruža snažan otpor da se normalizuje život u zemlji. Dakle, ne da se dalje uništava nešto što je napravljeno, nego da se spreči da se naprave elementarne pretpostavke za normalan život.”

Treba, dodaje Popov, istrajati na kritičkoj analizi sopstvenog kulturnog nasleđa:

“Potrebna nam je kritička analiza jednog iskustva kulture i umetnosti od pre 30, 40 ili 10 godina, kako bismo videli koje su sada moguće kreativne šanse umetnosti, obrazovanja, znanja, vrednosti i kako ih je moguće realizovati. A čim kažu da ničega nema, osim ovih junaka koji vode u ratove gde mnogi ljudi stradaju a još i izgube ratove, onda, naravno, samo ‘izdajnici’ i razni ‘šverceri’ i ‘lopovi’ donose ovde ideje koje su oni potisnuli i izbrisali iz naše nacionalne tradicije.”

Nevolja je međutim, po nacionaliste što slobodu nije lako uništiti:

“Pulsira nešto što nije dovoljno primetno, ali pulsira, nije nestao život. Sloboda je opasna biljka za takve ljude i zato bi oni hteli da je sakriju, da se nevidi da postoji. A postoji.”

Kao primer brisanja pravih vrednosti iz naše tradicije, Nebojša Popov je naveo Božidara Grujovića, osnivača i prvog sekretara vlade ustaničke Srbije, 1804. godine, kome se danas ni za grob ne zna a samo retki ga spominju. Možda zbog toga što je Grujović i tada, pre više od 200 godina, uporno insitirao na ustanovljenju zakonitosti i slobode:

“Ne zna se gde je Boža Grujović, koji je umro pre 200 godina, a tada je čovek jasno pisao i o slobodi i o vladavini zakona. Molim vas lepo, u vladi gde je on bio jedan od malobrojnih pismenih (dvoje-troje ih je bilo valjda pismenih), već tada su on i još nekolicina imali tu svest o vrednosti slobode i o vladavini zakona.”

U svakom slučaju, glasilo građanskog samooslobađanja “Republika” nastaviće da izlazi jer smo još uvek preblizu veličanju smrti i zlikovaca, a predaleko od kulture poštovanja i slavljenja života.