1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Novi video-prilozi
U fokusu
Srbija i regionRat u UkrajiniZapisi sa Ušća

Lakvila: sedam meseci posle katastrofe

14. novembar 2009.

Pre nešto više od sedam meseci italijansku Lakvilu je potresao jedan od najjačih zemljotresa u novijoj istoriji. Skoro 300 ljudi je poginulo dok je 40.000 onih koji su ostali bez doma. Kako sada žive ti ljudi?

https://p.dw.com/p/KWqu
Nekima se sada ne ide iz plavih šatora
Nekima se sada ne ide iz plavih šatoraFoto: AP

Na periferiji Lakvile se još uvek mogu videti redovi plavih šatora. No, bilo ih je i mnogo više nakon velikog zemljotresa 6. aprila. Antonela, koja tu živi, kaže da i nije toliko loše koliko mediji govore: „U poslednjih 6 meseci smo živeli sasvim dobro. Nerado ću napustiti ovo mesto. Ovde smo uvek bili u društvu i uvek smo imali sa kim da popričamo. Tako da ću izgubiti osećaj zajednice“.

Antonela će se preseliti u jednu od eko kuća koje gradi vlada, dok se kuća u kojoj je živela ne popravi. Do kraja januara 2010. godine 16.000 ljudi će moći da se useli u ove namenske kuće i da ih uzme u zakup za naredne tri godine. Ove kuće napravljene tako da su otporne na potrese zemlje. Konstruisao ih je profesor Mauro Dolče.

„Ovaj projekat je jedinstven jer do sada nismo imali slučaj da se za tako kratko vreme toliko postigne. Instaliramo više od 6.000 seizmičkih izolatora koji predstavljaju stubove posebnog oblika. Oni drže kuće iznad zemlje i fleksibilni su. Ovaj mehanizam je veoma efikasan kod snažnih potresa“, objašnjava Dolče.

Neki moraju i u hotele

Ovih kuća, međutim, nema dovoljno, tako da će biti i onih koji će morati da se strpe. Prednost imaju porodice sa tri i više članova, a čije kuće zahtevaju potpunu obnovu. Ostali će morati da se smeste u drvene kućice ili u hotele. Za Rosanu je sve to predaleko:

Unutrašnjost šatora u kojima je i danas smešten veliki broj žitelja Lakvile
Unutrašnjost šatora u kojima je i danas smešten veliki broj žitelja LakvileFoto: dpa

„Nas su smestili u hotel. Za to se troše ogromne pare, a pri tom nam niko nije rekao do kada ćemo tu biti. Za mene je to predaleko jer više nisam mlada, a i moja deca i unučad su ovde. Ukoliko zbog posla moraju nekud da odu – ja moram da čuvam decu. Oni misle da su ovim rešili problem, ali se varaju“.

Đankarlo je jedan od onih koji nisu želeli da napuste kamp iz straha da bi mogli biti poslati daleko od Lakvile: „Ne želim da napustim kamp, ali šta da radim? Za početak ćemo biti u hotelu ili u drvenim kućama, ali ne znam do kada. Nisu precizirali datum. Ipak, moramo biti zadovoljni ovim što nam nude jer idu hladni dani. Uplašen jesam. Možda će me preseliti daleko, a to će za mene biti teško i u emotivnom i u praktičnom smislu“.

Jedno je sigurno: dalji život u šatorima nije moguć. Ovaj kraj je poznat po oštrim zimama. Noću temperatura može biti i u debelom minusu.

autori: Stefani Rejzon / Zorica Dragićević

odg. urednik: Nemanja Rujević