Ledene berlinske noći za beskućnike

Biće to duga noć u kojoj se volonteri brinu o više od 100 beskućnika koji ovde nalaze utočište. Vrata se otvaraju u devet. Najpre uvode čoveka bez noge u kolicima, za njim ulazi čovek koji jedva hoda u pratnji dvojice pomagača, drugi ide na štakama . Mnogi su već dva sata čekali napolju, na zimi.

„Ljudi se po malo plaše da nema dovoljno hrane ili mesta za spavanje“, objašnjava Sabine Jekel Engler koja u gradskoj misiji koordiniše rad volontera.

„Kod nas može svako da dođe, čak i pijan ili drogiran, može da dovede i psa. Postoje četiri pravila kojih se gosti, kako ovde sa puno poštovanja zovu beskućnike, moraju pridržavati: nema alkohola ni droge, nema oružja i nasilja. Sa alkoholom i drogama nije lako zato što su ljudi koji žive na ulici većinom zavisni, mlađi su uglavnom narkomani, a stariji alkoholičari.“

Božićna radost?

U gradskoj misiji beskućnici nalaze utočište. Dobijaju toplo mesto za spavanje i topli obrok. U kuhinji za šporetom – kuvarica Rut Vinter:

„Kuvam kada nam ne donose jelo spolja. Pravimo čorbe od svežeg povrća, pravimo salatu od voća, obične salate…“

Rut Vinter dolazi iz daleka, sa juga Nemčke. Zajedno sa mužem ona radi pet nedelja, četiri nedelje pred Božić i nedelju dana posle Božića.

„Želim da pomognem ljudima koji ne žive tako dobro kao mi. Mi prosto imamo sve i ja želim da poklonim ljudima malo božićne radosti.“

U međuvremenu se prostorija napunila. U jednom ćošku, na klupi, sede dva mlađa muškarca.

„Trenutno živim na ulici, nemam posla. Prodajem novine za beskućnike, da bih mogao da preživim . Zimu provodim ovde, leti živim na ulici.“

Tako priča Tomas, plavih očiju i uredne kose. Nepunih mu je 30 godina. Narkoman je i već pet godina živi na ulici. Već 16 godina nema kontakta sa porodicom. Božić, za njega nije nikakav praznik, mogli bi, kaže, čak da ga ukinu…

Autorke: Betina Marks / Mirjana Kine-Veljković

Odgovorni urednik: Ivan Đerković