Legenda o šampanjcu iz Šampanje

„Kada pobediš, zaslužio si ga! Kada izgubiš, potreban ti je!“ Priča se da je to za šampanjac rekao Napoleon.

Trenutno se čini da je onima koji žive od šampanjca potreban šampanjac – jer kriza je zahvatila i ovu luksuznu branšu. Posle godina sve većih zarada, prodaja ovog penušavog vina naglo je pala – 40 miliona flaša manje u odnosu na prethodnu godinu.

Osim toga, Nemačka i Francuska su došle na ideju da ponude šampanjac za sve – pa su se na brzinu pravile maštovite etikete za flaše koje koštaju desetak evra, što je upola cene tradicionalnih brendova. Time je dugo negovani imidž šampanjca kao pića za elite, konačno doživeo svoj Vaterlo.

Priča o Don Perinjonu izmišljotina?

Vino iz Šampanje je bilo poznato na francuskom dvoru još u 16. i 17. veku. No, bilo je to obično vino – bez mehurića. Legenda kaže da je Šampanjac, ovakav kakvog ga danas poznajemo, izum benediktinskog monaha Don Perinjona. Alin Milej, turistički vodič, kaže da to nije tačno.

„Don Perinjon je mit. O tome nema nikakvih dokaza. Šampanjac nema ni poreklo ni izumitelja. Šampanjac je sam sebe stvorio“.

Don Perinjon je bio majstor u tome da meša vina iz različitih oblasti i iz različitih buradi – na kraju bi rezultat uvek bio bolji od vina s kojim bi započeo. Osim toga on je otkrio način da se od crnog grožđa pravi belo vino – tako što se ljuska brzo odvoji od soka.

Problemi sa mehurićima

Oblast Šampanja se nalazi na severoistoku Francuske gde u jesen brzo zavladaju niske temperature pa se proces vrenja komine zaustavlja pre nego što se sav šećer iz grožđa pretvori u alkohol. U proleće, kada temperature počinju ponovo da rastu, vrenje se nastavlja i ugljen dioksid koji tako nastaje, od običnog vina stvara – penušavo vino. To se nije primećivalo sve do 18. veka, jer se vino čuvalo u buradima, i mehurići bi nestajali pre nego što bi se vino našlo u čaši. A onda je došlo vreme flaša.

Ludvig XV je 1728. godine dozvolio da se šampanjac transportuje u flašama. Međutim u ono vreme, visok nivo ugljen dioksida imao je katastrofalne posledice – tokom transporta svaka druga flaša bi eksplodirala.

Najviše se pije od Božića do Nove godine

A onda se pojavila Madam Barb-Nikol Kliko Ponsardin – gospođa koja je imala smisla za posao. Za njene vinske podrume bio je zadužen Nemac – Anton fon Miler, koji je 1813. otkrio pult za drmusanje flaša sa šampanjcem. Njegov izum je definitivno od mutnog eksplozivnog vina napravio providni, blago penušavi šampanjac.

To je bila velika prednost u odnosu na druge proizvođače – i firma je doživela procvat. I danas je „Vev Kliko“ ili „Udovica Kliko“, jedan od omiljenih šampanjaca, prepoznatljiv po svojoj jarko narandžastoj etiketi.

„Dve trećine flaša šampanjca otvori se između Božića i Nove godine. Samo 2008. u Šampanji je proizvedeno ukupno 300 miliona flaša. To znači da se oko 200 miliona flaša popije u roku od samo nedelju dana!“, kaže Alin Milej.

autori: Ginter Birkenštok / Dijana Roščić

odg. urednik: Nemanja Rujević