Lekari iz Afrike okreću leđa domovini!

Frenklin Danki Silong često se selio u svom životu. Maturirao je u Kamerunu, medicinu studirao u Nemačkoj, potom je opet radio u Kamerunu i konačno se ponovo vratio u Nemačku. Ovoga puta u Lajpcig, na specijalizaciju, kao urolog. I nju je Danki Silon sada završio i našao se pred važnom odlukom – hoće li on i njegova porodica ostati u Nemačkoj, ili se vraćaju u Kamerun? "Nije lako. Stalno diskutujemo sa decom. Ona su praktično ovde odrasla. Više se osećaju kod kuće u Lajpcigu, nego u Kamerunu."

Nedostatak lekara

Izbor mu ne otežava samo porodica, već i opšti nedostatak zdravstvenog osoblja u svetu. U Evropi stanovništvo stari, a sve se manje ljudi odlučuje za neku profesiju u zdravstvenom sektoru. U Africi je stanovništvo u porastu i to deset puta brže nego u Evropi, dok broj zaposlenih u medicinskom sektoru stagnira.

U Malaviju su 2003. godine uspeli da pronađu negovatelja samo za svako četvrto radno mesto! Nedostatak osoblja znatno teže pogađa zemlje u razvoju od industrijskih zemalja. Ipak, sve više lekara i negovatelja okreću leđa Africi.

Prema navodima Svetske zdravstvene organizacije samo svaka peta medicinska sestra i babica u Liberiji radi u svojoj zemlji. U industrijskim zemaljama su bolji uslovi rada, mogućnosti karijere i …zarađuje se više novca. Ovim argumentima Zapad mami osoblje iz Afrike, kaže Endrju Lorens sa Univerziteta u Edinburgu:

"Na početku je državna zdravstvena služba u Velikoj Britaniji bila najveći potražilac lekara i medicinskih sestara iz afričkih zemalja. Ali, to je uskoro dovelo do talasa protesta. Zdravstvena služba je reagovala na ovu kritiku i donela nove propise o zapošljavanju medicinskog osoblja, u skladu sa etičkim kodeksom. To je imalo efekta, iako je privatni zdravstveni sektor i dalje regrutovao u inostranstvu."

Rešenje problema stručnjaci vide u opštim, međunarodnim smernicama za zapošljavanje zdravstvenog osoblja. Do sada su takvi sporazumi postojali samo između nekih zemalja, na primer između Velike Britanije i Južne Afrike. Na osnovu tog ugovora, privremeni rad lekara ili negovatelja u inostranstvu vremenski je ograničen na pola godine.

Kako zemlje u razvoju, tako i industrijske zemlje mogu, naravno, da pooštre zakone o migraciji. Tako između Velike Britanije i Španije postoji ugovor koji dozvoljava dovođenje samo određenog kontingenta iz inostranstva. Ali, šta je važnije: Pravo zdravstvenog osoblja na slobodan izbor mesta rada ili pravo pacijenta u zemljama u razvoju na zdravlje? Većina stručnjaka se protive migracionim barijerama od strane države, pošto im privremeni boravci u inostranstvu uglavnom omogućavaju profesionalno usavršavanje. A to, opet, ima pozitivan efekat na zemlju porekla.

Budućnost u sopstvenim rukama

I međunarodni akteri kao što je Svetska zdravstvena organizacija još su previše slabi, da bi mogli da reše ovaj problem. Načelno - i tu vlada opšta saglasnost - u zemljama u razvoju mora se izgraditi medicinska infrastruktura.

Kada se u Africi poboljšaju uslovi rada i plate, i medicinsko osoblje će ostati u svojoj zemlji. A do tada budućnost će se i dalje nalaziti u rukama svakog pojedinačnog lekara i negovatelja. Urolog Frenklin Danki Silong već se odlučio protiv Lajpciga, a za Kamerun. "U međuvremenu smo uvereni, da sam ja kao urolog, tamo hitno potreban. U Kamerunu ima manje od 20 urologa, za 20 miliona stanovnika. Postalo mi je jasno, gde mi je mesto."

Mada će Danki Silong u Kamerunu zarađivati najviše 15 odsto svoje nemačke plate, on zna da na licu mesta, za svoju zemlju može da učini mnogo više, nego ako svakog meseca šalje novac iz Nemačke.

Autor: Adrijan Kriš / Mirjana Kine-Veljković

Odgovorni urednik: Ivana Ivanović