Lekarske greške – ko dokazuje šta?

O bezbednosti pacijenata u Nemačkoj počelo je da se govori tek pre pet godina. Do tada je to bila tabu tema u ovoj državi, u kojoj i dalje nema zvanične statistike o lekarskim greškama. Prema nekim statističkim podacima, u Nemačkoj se godišnje javi oko 40 hiljada pacijenata ili članova njihovih porodica, koji smatraju da su bili žrtve lekarske greške. Postoje različite statistike koje vodi nekoliko institucija koje su imenovane od strane arbitrarnog odbora komore, ali i statistike koje dostavljaju osiguravajuće kuće. Ipak, broj lekarskih grešaka nije veći niti manji nego što je to slučaj sa ostalim državama u Evropi, kaže za Dojče vele, predstavnik Lekarske komore Nemačke, doktor Ginter Jonic.

„Generalno posmatrano, u Nemačkoj je od svih hospitalizovanih osoba, njih četiri odsto pretrpelo neki oblik lekarske greške. A, deset odsto od njih, pretrpeli su teže posledice zbog lekarske greške.“

Najveći problem kada je reč o lekarskim greškama, jeste njihovo utvrđivanje i dokazivanje. Jonic kaže da nije uvek lako da se utvrdi da li je do pogoršanja stanja pacijenta došlo usled same bolesti ili zbog lošeg tretmana.

„Kada odete u bolnicu zbog povišenog krvnog pritiska, i kasnije tokom dana doživite šlog ili infarkt, niko vam ne može reći da je do toga došlo zbog same bolesti, na koju ni najbolji tretman ne bi mogao utiče, ili je reč o lošem tretmanu lekara ili drugih problema tokom tretmana koji izazivaju šlog ili infarkt.“

Obrnut postupak dokazivanja

„Postupak dokazivanja u Nemačkoj je okrenut. Umesto da pacijent dokazuje da je pretrpeo nekakav oblik štete zbog greške lekara, lekar je taj koji mora da dokazuje da to nije njegova krivica ili da on to nije uradio“, kaže za Dojče vele, profesor Tomas Šlegel, stručnjak u oblasti medicinskog prava.

Na najvažnije pitanje u ovom postupku ukazuju obojica naših sagovornika – „Najbitnije je da znamo ko dokazuje šta?“ Dosadašnja praksa, koju smo nasledili još od drevnih vremena, kaže doktor Jonic, podrazumevala je pripisivanje odgovornosti pojedincu.

„To je pogrešno! To je opasno! Jasno je da je u više od osamdeset odsto slučajeva, greška lekara posledica lošeg funkcionisanja same organizacije i lošeg menadžmenta. Ne prave grešku lekari ili medicinske sestre pojedinci, već sistem.“

Svi koji učestvuju u procesu lečenja pojedinca, snose svoj deo odgovornosti, smatraju naši sagovornici. I zato, pri analizi greške, svako ko je bio deo procesa lečenja mora da snosi svoj deo odgovornosti. Nije rešenje ako se otpusti samo doktor, jer je možda on grešku napravio zato što je neko drugi, na višoj poziciji u organizaciji učinio loš potez, kaže Jonic.

„Nije važno ko je kriv, već zašto je do toga došlo. Moramo da prekinemo sa kulturom krivice i stida. Moramo da stvorimo kulturu sigurnosti pacijenata, kada ćemo se pitati zašto je do greške došlo, čime jedino možemo da sprečimo buduće greške.“

Lekari se po utvrđivanju greške, ali, naravno, u zavisnosti od iskustva i pozicije, suočavaju sa različitim kaznama. Šefovi odeljenja, iskusni hirurzi, ukoliko su psihički u stanju, nastavljaju da rade posle kraće pauze. S druge strane, ostalo medicinsko osoblje biva primorano da traži novo uhlebljenje. Najveći problem u nemačkom sistemu lečenja jeste higijena, tačnije nehigijena. Naime, na stotine hiljada pacijenata godišnje bude zaraženo nekim oblikom infekcije tokom lečenja. Na drugom mestu su greške prilikom ortopedskih operativnih zahvata. Kada je reč o zaboravljenim instrumentima i greškama koje nastupaju prilikom operacije zdravih delova tela, Jonic kaže da su nažalost „veoma popularne“.

„Kod ovakvih slučajeva lako je da utvrdite razlog zbog pogoršanja situacije kod pacijenta. Ali, kada ste izloženi tretmanu lekovima, i kada vam se stanje pogorša u roku od dve nedelje – tada nije jednostavno da znamo da li je do toga došlo zbog lošeg tretmana ili same bolesti.“

U nastavku:

Klinika u Majncu – rak rana nemačkog zdravstva

Klinika u Majncu – rak rana nemačkog zdravstva

Ipak, i pored toga što je Koalicija za bezbednost pacijenata pokrenula dva veoma značajna projekta u cilju poboljšanja bezbednosti pacijenata i bolje higijene u bolnicama, i dalje ima organizacija koje svojim nemarom podrivaju sistem. Stoga, dodaje Jonic, i ne čudi što je nedavno u klinici u Majncu došlo do smrti troje novorođenčadi usled zaraze bakterijom.

Osim što ne učestvuje u projektu poboljšanja higijene, ova klinika je suočena sa nedovoljnim brojem obučenih lekara i ostalog medicinskog osoblja. Ovu kliniku mnogi u Nemačkoj smatraju rak-ranom nemačkog zdravstvenog sistema, a razlog je loše upravljanje klinikom, smatra doktor Jonic.

„Pre samo nekoliko godina, u istoj klinici došlo je do velike greške. Tada su, prilikom vađenja organa žene donora, kojoj je mozak prestao da funkcioniše, i kasnije transplantacije, lekari propustili da uvide da je donor patio od veoma retke virusne zaraze, što je uzrokovalo smrt nekoliko pacijenata posle transplantacije.“

Odgovornost lekara zbog nehatnog (ne)činjenja

Budući da u sistemu lečenja rade pre svega ljudi, a ne mašine i instrumenti, greške su sasvim moguće, kao i u svakom drugom poslu. Ali, one često prouzrokuju fatalne posledice. Zato je bilo neophodno da se pravnom sistemu Nemačke razvije čitava oblast medicinskog prava, čime se pacijentima omogućava da dokažu da je do greške zaista i došlo. A to je u Nemačkoj jedinstveno u svetu, kaže profesor Tomas Šlegel.

„Svaki poduhvat koji lekari u Nemačkoj preduzmu, koji podrazumeva prodor u telo pacijenta, a koji rezultira pogoršanjem stanja pacijenta, pa čak i ako je u pitanju obična vakcinacija, u nemačkom pravu smatra se krivičnim delom.“

Ali, ono ne podrazumeva i automatsko procesuiranje u okviru zakona. Naime, pre početka lečenja, lekar je u obavezi da informiše pacijenta o terapiji i njenim posledicama. Zato je neophodno da postoji saglasnost između lekara i pacijenta, što takođe mora da bude i dokumentovano. Šlegel objašnjava: „Samo ako je pacijent obavešten o svim mogućim posledicama posle lečenja određenim tretmanom, i ako je upućen u alternativne oblike lečenja, i na kraju, ako je pristao na predlog lekara – bez obzira na posledice, lekar neće biti procesuiran.“

Ipak, u Nemačkoj se uveliko raspravlja na temu „obaveštenosti i razumevanja“ pacijenata, kaže Šlegel. Zato se godišnje pred nemačkim sudovima pokrene veliki broj slučajeva u kojima pacijenti lekare tuže za krivična dela, odnosno traže utvrđivanje odgovornosti lekara. U takvim situacijama, sud odlučuje u zavisnosti od toga da li je reč o krivičnom ili parničnom, odnosno građanskom postupku.

„Ukoliko se utvrdi krivica lekara, predviđa se novčana odšteta u iznosu od nekoliko stotina hiljada, pa i do nekoliko miliona evra, ili u najtežim slučajevima kazna zatvora. Uz to, moguće je i oduzimanje lekarske licence od strane lekarske komore.“

Druga mogućnost jeste da se tužba protiv lekara pokrene pred parničnim sudom. U takvim slučajevima, sudija odlučuje u odnosu na dokaze koje pacijent dostavlja u vezi sa štetom koja mu je naneta. A, visina odštete utvrđena je precizno zakonom, tačnije posebnom listom. I za takve slučajeve moguće su odštete od nekoliko hiljada, pa i do pola miliona evra, i više, naročito u slučaju povreda beba pri rođenju, za koje Šlegel kaže da su u Nemačkoj najčešće.

U nastavku:

Obavezno osiguranje od profesionalne odgovornosti

Obavezno osiguranje od profesionalne odgovornosti

Zbog svega navedenog, svi zdravstveni radnici su u obavezi da imaju osiguranje od profesionalne odgovornosti, odnosno lekarske greške.

Ukoliko lekar napravi profesionalnu grešku u lečenju, a tuži ga onaj ko smatra da je oštećen ili to urade članovi njegove porodice, aktivira se osiguravajuća kuća, čiji pravni tim može da se nagodi sa podnosiocem tužbe, ili da zastupa lekara na sudu i plati odštetu ukoliko greška bude dokazana. Ovo, naravno, po sebi podrazumeva da je do greške došlo zbog nemara, koji se u posebnoj proceduri u skladu sa zakonom utvrđuje. Ukoliko se obistini, odnosno dokaže nastavak latinske izreke, da je u konkretnom slučaju nemarnost zapravo zla namera – osiguravajuća kuća to sigurno neće platiti. Do sada, u ovakvim sporovima, namera od strane lekara nije utvrđena.

„Pokazalo se da su pacijenti uvek bili u prednosti u slučajevima nemarnosti lekara, jer ne postoji apsolutno nikakvo opravdanje za to što je lekar zaboravio neki od instrumenata u telu pacijenta posle operacije, bez obzira na to da li je pacijent patio zbog toga ili ne.“

Nemački sistem je tako uređen da lekari, ako, i kada, naprave grešku u svojoj praksi, to moraju da prijave ovlašćenom telu. Cilj dokumentovanja lekarskih grešaka nije prosto kažnjavanje lekara i ostalog osoblja, već i stvaranje kulture grešaka, jer se kroz ovakve primere loše prakse, mladi lekari i studenti medicine uče na tuđim greškama, što utiče i na povećanje senzitivnosti lekara prema pacijentima. Na kraju, ovakav vid podrške lekarima može da smanji strah da će biti procesuirani zbog greške koje su napravili u svom radu.

Autor: Relja Božić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković