„Lenji Grci“ i „nemački nacisti“

U očima mnogih demonstranata politika stroge štednje služi jačanju nemačke moći u Evropi i podseća ih na nemačku okupaciju za vreme Drugog svetskog rata. Tada su nemački okupatori ubili stotine hiljada Grka. U selu Distomo su vojnici Vermahta silovali sve žene i devojke i potom pobili sve stanovnike. Skoro sedamdeset godina kasnije, mnogi Grci se opet vide u ulozi žrtve. Broj samoubistava povećao se za trećinu. Čak ni svaki drugi među mlađim stanovništvom nema posao. Kriza oduzima svaku perspektivu. Sve su učestaliji napadi na Nemačku u medijima. Televizijske emisije u kojima se današnjoj Nemačkoj pripisuju nacističke tendencije imaju odličnu gledanost.

„Nacistička Nemačka još živi“

Medijska upotreba takvog poređenja prisutna je i u drugim evropskim zemljama. Na primer na Kipru, gde se kriza zaoštrila ali gde nije bilo nemačke okupacije. Demonstranti su tamo nosili maske sa likom Angele Merkel sa Hitlerovim brčićima. Na transparentima je između ostalog pisalo: „Nacistička Nermačka još živi“. A u Španiji je nedavno jedan profesor ekonomije napisao u najtiražnijem španskom listu da je „Merkelova poput Hitlera objavila ostatku Evrope rat, ovaj put sa ciljem da obezbedi privredni životni prostor za Nemačku“. Redakcija je, doduše, naknadno povukla taj članak, ali atmosfera je zatrovana.

Bivši poslanik nemačkih socijaldemokrata u Evropskom parlamentu i ekonomski ekspert Olaf Švenke, kaže da poređenje jeste neprimereno, ali on pokazuje i razumevanje za takvu reakciju, jer ona dolazi iz kolektivnog pamćenja onih naroda koji su trpeli pod nacistima: „Uvek kada se pojavi izuzetno težak izazov, reaguje se neprimereno“, kaže Švenke.

Kraj političke kulture u Evropi?

„Poslednji meseci su jasno pokazali da je čin pomoći deo evropske solidarnosti, a ne pametovanje. Pogrešno je reći 'mi smo sve uradili kako treba, pa uradite i vi tako'“, kritikuje Švenke nemačku politiku.

„Zbog tog stava, Nemce vide kao nadmene učitelje koje vole da dele lekcije, i to ne samo u Grčkoj“, zapisao je u nemačkim dnevnim novinama „Zidojče cajtung“ grčki pisac Petros Makaris. On, međutim, kritikuje i drugu stranu: „Skoro sve balkanske zemlje vide sebe kao nevine žrtve. Sa druge strane, Nemci su ponosni na svoja dostignuća pa žele da ih drugi Evropljani, posebno oni sa juga, oponašaju. Pri tome ignorišu činjenicu da je evropski jug deo sasvim drugačije kulture“.

Nemačka je takođe odgovorna

Nemci su očito gluvi na to uvo jer nemačke bulevarske novine kao što je „Bild“ šire u zemlji mišljenje da Nemci plaćaju „luksuzne penzije“ za „lenje Grke“. Ulrike Gero iz berlinske kancelarije Evropskog saveta za inostrane poslove (ECFR) smatra da je takvo mišljenje nadmeno i da u njemu nema ni pomisli o nemačkoj delimičnoj odgovornosti za razvoj situacije. Osim toga, ona opominje da izreke poput „Evropa govori nemački“, koju je 2011. izgovorio predsednik Demohrišćanskog poslaničkog kluba Folker Kauder, imaju fatalan učinak.

Da li je moguć međusobni odnos sa više uvažavanja i razumevanja? Izgleda da nije. „Sve to pokazuje koliko je tanak lak kojim je premazano pedeset godina evropske integracije“, smatra Ulrike Gero. Na pitanje da li je zakazala nemačka kulturna politika u poslednjih nekoliko decenija, ona odgovara odrično. „Ne radi se o krizi evra, ili o prezaduženosti juga. Reč je o krizi kapitalizma, krizi banaka i sistemskoj krizi.“

Složena evropska kriza

Situacija je dakle izuzetno komplikovana, a u njoj nedostaje kulturna debata. „Kada stvari postanu previše zamršene, onda pobeđuju prosti odgovori“, kaže Ulrike Gero i dodaje da na tezu o „lenjim Grcima“ mora uslediti isto tako netačna i pojednostavljena teza – „Merkel je Hitler“. Posrednici, „prevodioci“ između kultura, potrebniji su više nego ikad. Ljudi koji bi razumeli šta se zaista događa u Italiji, ili zašto Francuzi smatraju da ih je pregazio „modèle allemand“ – nemački model.

Ne radi se samo o nesporazumu u komunikaciji, već i o vrućem političkom problemu, smatra Olaf Švenke: „Moglo se predvideti da će se povećati agresivnost prema Nemačkoj i da će doći do poređenja sa nacistima. Da se na vreme o tome razmišljalo, mogao je biti razvijen program konfliktne deeskalacije na kulturnom planu, na primer tako što bi Ministarstvo spoljnih poslova dalo dodatni novac Geteovim institutima“.

Nema novca za kulturni dijalog

„Evropa je puno ulagala u ekonomiju, a malo u kulturu“, zabeležio je Petros Markaris još početkom prošle godine. „Za obe strane bi bilo dobro kada bi Grci u svoja osećanja uneli malo više razuma, a Nemci u svoj razum malo više saosećanja“, poentira Makaris.

Zaključak do kojeg dolazi Urlike Gero je vrlo sličan: „Kiprani su zaista imali haotičan poslovni model i Francuzi zaista moraju da sprovedu reforme u privredi. Ali Francuzi takođe imaju pravo kada kažu da Nemačka primenjuje socijalni damping. Znači svi imaju svoj udeo u greškama. Umesto da se pokazuje prstom na drugog, bilo bi potrebno da se povede interkulturni dijalog. To Evropa zaslužuje“.

Autori: Aja Bah / Dragoslav Dedović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković