Liderska moć bez liderstva

Sjaj je nestao. Više nema talasa oduševljenja među Amerikancima za nekadašnjeg nosioca nade Obamu. Tužna stvarnost, kako u privredu tako i u politici, oduzela je čari ovom predsedniku. Naravno: Amerikanci su ga ponovo izabrali, ali to je zapravo više bila odluka protiv Mita Romnija, a manje za Obamu. To ne čudi. Obama, koji je nekada hteo da ujedini Amerikance, u poslednje četiri godine još više je produbio podeljenost društva. Politički tabori sukobljeni su više nego ikada do sada. Da su republikanci u trku poslali boljeg kandidata, Obama ne bi imao šanse.

Ovaj predsednik mora da se otarasi arogantnosti, mora da uči iz svojih grešaka. U suprotnom će njegov mandat otići u istoriju kao period poraza. Nezaposlenost je još uvek visoka. Dugovanja dostižu rekorde. Infrastruktura propada. Univerzitetska diploma sve više preti da postane privilegija bogatih. Obamina reforma zdravstva možda pomaže milionima Amerikanaca, ali je zato cena koju celokupno društvo za to plaća visoka: SAD tu reformu, kao i druga socijalna dobročinstva, barem sada, sebi ne mogu da priušte.

U iduće četiri godine Obama mora da se fokusira na privredu. Trebalo bi da razgovara sa republikancima, da pokaže, više nego do sada, spremnost na kompromise. On mora da vodi, a ne da moderira. Vođenje, za razliku od Romnija, nije naučio. Pa i gde je mogao? Kao socijalni radnik u Čikagu? Kao docent na univerzitetu? Pre nego što je Obama postao predsednik, bio je samo lokalni političar ili senator, ali ne i guverner kao Romni. Bliski saradnici i danas opisuju Obamu kao stranca u sopstvenom kabinetu. Ministri uzaludno čekaju na jasne poruke.

Razočaravajuća spoljna politika

Njegov dosadašnji spoljnopolitički bilans je razočaravajući: Arapi, Avganistanci, Iranci ili Pakistanci – svi su oni od Obame očekivali više. Taj predsednik nije mogao čak ni da ispuni obećanje i zatvori Gvantanamo. Obama je morao da okonča rat u Iraku jer taj rat nije mogao da se dobije. I Avganistanu bi moglo da se dogodi isto što i Iraku. Zemlji preti da posle 2014. bude prepuštena sama sebi. U međuvremenu je i budućnost NATO neizvesna. U Vašingtonu se sve više pitaju: čemu je još potrebna Alijansa? Prema volji predsednika, Evropljani treba da se brinu o Balkanu. Njegovo interesovanje usmereno je na Kinu i Latinsku Ameriku.

A Bliski istok? Obama i izraelski premijer Netanjahu telefoniraju jedan s drugim. Više pričaju, ali jedan o drugome – loše. Istovremeno, građanski rat u Siriji preti da se prenese i na susedne zemlje. Hrišćani na Bliskom i Srednjem istoku sve su ugroženiji - stotine hiljada njih primorano je da napusti svoje domove u Iraku, Siriji ili Libanu. Čini se da to Obamu ne interesuje. U Vašingtonu se kaže da on ne predvodi, on „vodi iz pozadine“. Šta god to značilo.

Komentar: Miodrag Šorić, Vašington
Odgovorni urednik: Ivan Đerković