Ljubav na kraju rata

Lena: Luka, bombarduju bunker za podmornice, kada se vraćaš ?

Herman: Prekomandovan sam.

Lena: Za poslednju bitku ?

Herman: Bio sam već na putu nazad, neposredno pred ulazak na brod….. tri dana obuke za protivtenkovske rakete….

Lena: Razumem.

Lena i Herman se sreću u redu za bioskop. Kada je prošao žurnal, iznenada je nestalo struje i začula se sirena za uzbunu. U skloništu se upoznaju, dosta starija Lena pita lepuškastog vojnika ratne mornarice za njegove planove. Radnja filma se događa u Hamburgu, poslednih dana rata.

Rizična odluka

I u ratovima postoje intimne, privatne sudbine, a poznato je da se ljudi upravo u trenucima kada su im životi u pitanju, kada napolju tutnji rat, vrlo brzo i lako zbližavaju. Ljubav, osećaji… kao mogućnost bega od mračne ratne svakodnevice. Lena odvodi Hermana u svoj stan, njen muž je na istočnom frontu.

Herman: Nisi ga nikada prevarila ?

Lena: Jesam jednom zamalo, a htela sam samo da plešem…..najgori je ponovni susret sa tom osobom.

Herman: A ja?

Lena: Ti? Sa tobom je sve drugačije.

Lena se zaljubljuje u Hermana i on odlučuje da se ne vraća u jedinicu. Ostaje u stanu sa Lenom, ali odluka je vrlo rizična, jer je on dezerter, a i zidovi imaju uši…

Komšinica: Gospođo Briker, je*l kod vas sve u redu ?

Lena: Hvala gospođo Ekleben, a kod vas ?

Komšinica: Kod vas se čuje neka buka.

Lena: „Buka?

Komšinica: Da, gore je neko ko ceo dan ide okolo. I noću.

Lena: „Tada svi spavaju gospođo Ekleben, to je nemoguće.“

Prećutan kraj rata

Dolazi kraj rata, ali Lena ne želi da pusti Hermana da ode. On uopšte ne zna da je Nemačka kapitulirala.

Herman: Imaš novine ?

Lena: Nema ništa u njima.

Herman: Dole je formirano crno tržište.

Lena: Crno tržište je uvek postojalo.

Herman: Mi smo pred Berlinom, a dole je zaseo neki invalid, pa gde to ima, on ima novine u džepu.

Lena: To su stare novine za pakovanje.

Herman: Zašto ne pozajmiš radio, bar na jedan dan ?

Međutim, Herman u jednom trenutku ipak napušta Lenu i ona nastavlja sama da se probija kroz život.

Režiserka Ula Vagner se u filmu koncentrisala na ljubavnu priču, film deluje poput intimne kamerne scene. Ceo film je ispisan na licima glavnih glumaca, kamera im ulazi direktno u dušu i stalno im je za petama.

Tiho zbližavanje

Otkriće karivursta – dakle, kobasice sa karijem, nije spektakl film, nije ni nadmena lekcija iz istorije, kakve često u poslednje vreme možemo videti u bioskopima i na televiziji. Na platnu ne gore makete gradova od papira, nema digitalno „nabudženih“ vazdušnih napada, nema ni melodramskih uvrnutih priča. Rat u ovom filmu nije spektakl. Ula Vagner se i zbog malog budžeta koncentrisala na glavne glumce, veliku umetnicu Barbaru Sukovu i mladog Aleksandra Kuona.

Oni su sjajno dočarali tiho približavanje, očajničku ljubav, grčevito uzajamno držanje dok napolju gori rat. Na taj način gledalac dobija pravu sliku o tome šta rat može da predstavlja: kućni zatvor, skrivanje, strah da ne budeš otkriven, osećaj da će se ipak pojaviti neki izlaz čak iako je to nemoguće u ratu, u razaranju, u haosu.

Film Ule Vagner je jedan od najubedljivijih nemačkih novijih filmova koji govore o Drugom svetskom ratu, čak i bez ili upravo zato što nije prikazana veliki svetski rat.