Ljudska prava bolja u teoriji nego u praksi

Janković i Teofilović su na konferenciji za novinare nakon njihovog prvog zvaničnog susreta kazali da Srbiji pre svega nedostaje opšti antidiskriminacioni zakon, a potom i jos mnoštvo propisa iz oblasti zaštite ljudskih prava.

Teofilović je ocenio da čak i kada postoje zakoni, problem je u njihovom sprovođenju, odnosno u praksi:

“To je ona bolna tačka, jer čak i u slučajevima kada neki zakon bude donet, on se ne primenjuje, ili se primenjuje samo u nekom ograničenom obimu.”

S tim se složio i Saša Janković:

“Zakoni, iako nisu savršeni, bolji su nego praksa. Pokušaćemo da, kada god to možemo, upravo u praksi pojačamo ostvarivanje prava građana.”

Pored edukacije građana o tome šta za njih predstavlja institucija ombudsmana, jednako je važno i edukovati državne organe o njihovim obavezama prema ovoj instituciji:

“Mora se raditi na podizanju svesti kod državnih organa, pre svega na onoj osnovnoj postavci da su državni organi tu da ostvare prava građana, a ne da ih im ‘daju’. Jer, građani već imaju ta prava.”

Kao jedan od flagrantnih primera kršenja prava građana na dostupnost informacijama od javnog značaja, Teofilović je naveo primer skrivanja pojedinosti iz ugovora o koncesiji na izgradnju autoputa Horgoš-Požega:

“Radi se o novcu koji nije mali, radi se o velikom ulaganju i prosto je neverovatno da je taj ugovor do danas ostao nepristupačan javnosti.”

Dok u pojedinim skandinavskim zemljama ombudsman postoji već stotinak godina, Vojvodina je tu instituciju dobila početkom 2003. godine, a Srbija eto tek ovog leta. Bolje ikad, nego ikad, rekli bismo.