Lov na blago u smeću

Kada se govori o održivosti razvoja neke zemlje, uglavnom se misli na cenu rada. Međutim, mnogi nisu svesni toga koliku ulogu pri tom igra cena sirovina. Svake godine u Nemačkoj se prerađuju sirovine u vrednosti od 500 milijardi evra. U ukupnim troškovima proizvodnje u Nemačkoj na sirovine optada 45 procenata, dok na primer udeo plata iznosi svega 18 odsto.

Efikasno korišćenje sirovina, tvrdi Katarina Rajhe, parlamentarna sekretarka u saveznom ministarstvu za zaštitu okoline, je za Nemačku apsolutna nužnost: „Bilo da se radi o zaštiti okoline, o konkurentnosti na tržištu, o pitanju moći ili o održanju blagostanja – centralno pitanje 21. veka biće: ko će najinteligentnije i uz najefikasnije korišćenje oskudnih i skupih sirovina uspeti da proizvodi kvalitetno i konkurentno?“ U toj utakmici, kaže Rajhe, Nemačka bi rado da pobedi.

Smeće kao izvor sirovina

U postizanju tog cilja trebalo bi pomoći i ponovno iskorišćavanje otpada – recikliranje. Kakva blaga se kriju u smeću, jasno je već kod mobilnih telefona. Procenjuje se da samo u nemačkim domaćinstvima ima oko 100 miliona mobilnih telefona, a samo jedna tona takvog otpada sadrži 60 puta više zlata nego tona zlatne rude. I svo to blago je do sada završavalo u sivom kontejneru, dakle - kućnom smeću.

Upravo tim potencijalom bavi se „Zakon o ekonomskom kružnom toku“, koji je 1. juna stupio na snagu. Činjenica da se u nazivu zakona ne spominje pojam „otpad“ nije slučajnost već u stvari program. Ubuduće bi reč trebalo da bude, kao što je jasno izjavila sekretarka Rajhe, o hijerarhiji – sprečavanje proizvodnje otpada, ponovna upotreba polovnih stvari, reciklaža i na kraju njegova primena u druge svrhe – recimo energetska upotreba. „osnovna ideja ekonomskog kružnog toka jeste što je moguće efikasnije prikupljanje i korišćenje otpada kao novog resursa, kako bi na raspolaganju bila što veća količina sekundarnih sirovina.“

Đubre koje se isplati

Recikliranje je već danas u Nemačkoj unosan posao. Jedan primer je berlinska firma „Alba“ – ona danas ima godišnji promet od približno 3,2 milijarde evra, devet hiljada zaposlenih u oko 200 ekspozitura, a aktivna je kako u Nemačkoj tako i u još dvanaest evropskih zemalja, ali i u Aziji i SAD. Ukupno se u prometu industrije reciklaže otpada u Nemačkoj obrće 50 milijardi evra godišnje.

„Zelena ekonomija“, član uprave Albe Erik Švajcer, „će za deset godina imati u Nemačkoj veće značenje, od onog koje danas ima automobilska industrija. U prethodnoj godini reciklirali smo sedam miliona tona sirovina i ponovno ih stavili industriji na raspolaganje, čime smo uštedeli šest miliona tona CO2, otprilike jedan odsto ukupnih nemačkih emisija“, objašnjava Švajcer. On dodaje da je udeo sekundarnih sirovina u ukupnoj količini sirovina koje su u Nemačkoj korišćene 1995. godine iznosio svega dva do tri odsto, dok je 2011. taj udeo već porastao na trinaest procenata. A, kako procenjuje Švajcer, „taj trend če se nastaviti“.

Privatno ili javno?

Od tog rasta svakako bi želele da profitiraju i opštine, koje su u Nemačkoj zadužene za zbrinjavanje kućnog otpada. Kako bi se sprečilo da privatni preduzetnici, koji sa ambalažnim i plastičnim otpadom već prave dobar posao, sada pokupe i električni otpad, opštine su tokom postupka donošenja zakona lobirale u svoju korist. I bile uspešne. Sadašnje rešenje predviđa da privatni preduzetnici mogu da dođu u obzir samo u slučaju kada su u poslu prikupljanja otpada „znatno uspešniji“ od same opštine.

To se naravno Eriku Švajceru baš i ne dopada. Po njemu je upravo zbog te odredbe zakon u stvari „propuštena šansa“. Svega šesnaest odsto toga što završi u „sivim kontejnerima“ je zaista smeće, dok su „44 procenat toga organske materije, biomasa. Uz to je, po pravilu, 20 odsto vrednih materijala, kao što su metal, plastika, drvo i slično, a preostalih 20 procenata - staklo i papir.“ Prema Švajceru, opštine uopšte nemaju interesa za recikliranjem kućnog otpada, zato što im je potreban kao materijal za spalionice, koje u doba sve većeg recikliranja imaju sve manje posla.

Savezna vlada zna za taj sukob i trenutno radi na novom zakonu. Kada od 2015. odvojeno prikupljanje biološkog, papirnog, metalnog, plastičnog i staklenog otpada postane obavezno, trebalo bi da bude uvedeno i prikupljanje ostalih iskoristljivih materijala. Narandžasti kontejneri zameniće tada žute kante ili vreće, u kojima se trenutno prikuplja isključivo ambalažni otpad.

Autori: Sabine Kinkarc / Jerko Bakotin
Odgovorni urednik: Ivan Đerković